Gates of Tartarus

Steven Erikson - Deadhouse Gates

2011-07-11T12:55:00.003+02:00

Pre izvesnog vremena sam napisao prikaz prve knjige iz serijala "Malazan book of the fallen", Gardens of the Moon. Čitanje te knjige bilo je neobično (i naporno) iskustvo, a konačni utisak je bio polovičan. Gomila sjajnih ideja, kao i zanimljiv zaplet sa jedne strane i konfuzan, za čitanje vrlo naporan stil sa druge strane. Istovremeno, struktura knjige i način pripovedanja su od čitaoca zahtevali da zaboravi na bilo kakav smisao (ili nagoveštaj istog) tokom prvih 300 ili 400 strana. Ova činjenica me je više puta navela na pomisao da odustanem od čitanja, ali sam ipak izdržao do kraja. I ne samo to - pružio sam šansu nastavku.

I shvatio da bih napravio veliku grešku da sam prekinuo sa čitanjem ovog serijala.

No, krenimo redom. Steven Erikson (pravo ime Steven Rune Ludin) je jedan od retkih modernih autora fantastike koji su uspeli da svoj serijal privedu kraju. Početkom godine je objavljena poslednja knjiga serijala, pod nazivom The Crippled God, i time je stavljena tačka na priču zaista epskih razmera - ukupno deset knjiga i skoro isto toliko hiljada stranica (da dobro ste pročitali, oko 10 000 strana). Ako uračunamo i neke spin-off serijale i zbirke kratkih priča, taj broj je još veći. Tokom nešto više od jedne decenije (koliko je bilo potrebno da se serijal privede kraju) Erikson je stekao veliki broj prilično vetrenih fanova, koji su uporno tvrili kako je ovaj pisac jedinstven slučaj u žanru epske fantastike. Nakon čitanja prve knjige, bilo mi je teško da poverujem u to, ali nakon "Deadhouse Gates" sam definitivno postao jedan od fanova.

"Deadhouse Gates" počinje upravo tamo gde se "Gardens of the Moon" završava. Priča se sastoji iz tri glavna toka. Jedan od ovih tokova prati poznate likove iz prvog dela. Fiddler i Kalam, članovi Bridgeburners čete, kreću na misiju koja ih vodi daleko na jug, u srce pustinje. Stvari dodatno komplikuje to što se na jugu priprema ustanak protiv Malaškog carstva (o kojem pričaju neki od likova u prvoj knjizi), koji može imati nesagledive posledice - na sve strane besne ratni sukobi i čitav jug je u haosu. Na ovoj misiji im se pridružuju Apsalar i Crokus, kao i dva nova lika - Mapo i Ikarijum, mistični ratnici - lutalice, koji takođe tragaju za nečim u pustinji.

Drugi tok prati grupu vojnika, koji se zajedno sa ostatkom Malaške vojske i izbeglicama povlače pred pobunjenicima. Budući da su se stvari na jugu otele kontroli, svi pripadnici Malaške vojske se povlače, evakuišući stanovništvo - dok ih u stopu prate desetine hiljada pobunjenika željnih krvi.

Treći tok prati Felisin, devojku iz plemićke porodice koja je bačena u ropstvo kako bi se sprala ljaga sa porodičnog imena. Ali, beg iz ropstva će joj doneti čitav niz novih problema - a to je tek početak.

Problemi sa stilom i naracijom kojih je bilo na sve strane u Gardens of the Moon ovde su prisutni u manjoj meri - i dalje je jasno da je u pitanju Erikson, ali je uočljiv veliki napredak. Smatram da je ovo od velike važnosti, jer je postavka dovoljno kompleksna (i ta kompleksnost raste kako knjige odmiču) i zahteva veštog pisca - jer u protivnom knjiga deluje kao čisto gađanje ogromnom količinom podataka. I zaista, Deadhouse Gates i po obimu strana i po kompleksnosti prevazilazi prethodnu knjigu, ali se ovaj put sve prati mnogo lakše, uz manje praznog hoda. Napredak nije ostvaren samo kada je naracija u pitanju; knjiga ne pati od banalnih, repetitivnih stilskih gluposti kojima je Gardens of the Moon obilovao.

Naravno, ovakva postavka, sa više paralelnih tokova koji u jednom trenutku počinju da se prepliću i velikim brojem likova iz čije perspektive se posmatraju događaji, priziva neizbežno poređenje sa knjigama Džordža Martina. Iako sam protiv ovakvog poređenja, jasno je da se može govoriti o izvesnim sličnostima, ali su u pitanju dva suštinski različita pristupa. Martin priča o likovima i oni su centralno mesto njegovih knjiga. Zadivljujuće su složeni i pre svega životni, opipljivi - i to je glavni razlog zbog kojeg fanovi vole Pesme leda i vatre i raduju se i pate zbog sudbine svojih omiljenih likova. Erikson takođe ima upečatljive likove, ali oni nisu ni blizu Martinovim. Eriksonovi likovi ne poseduju toliku kompleksnost, pa čak ni ljudskost (doduše, neki od njih i nisu ljudi). Oni su pre na nivou strip - junaka i žanrovskih stereotipa. Neobični i maštoviti jesu, u to nema sumnje, ali su često jednostavno hladni i dehumanizovani. U središtu Eriksonove naracije se nalaze događaji epskih razmera koji oblikuju svet, prema kojima sve drugo gubi na značaju. Istovremeno, u prisustvu brojnih bogova, demona i polubogova, obični smrtnici ne mogu baš uvek da dođu do izražaja. Istovremeno, ono što na trenutke iritira je prisustvo krajnje velike doze samosvesti i duhovnosti kod skoro svakog lika, pa i najobičnijeg prašinara - imam utisak da kod Eriksona preovlađuje koncept vojnika - filozofa, sposobnog da bez velikog mentalnog napora sagleda kako odnose među ljudima, tako i tajne koje nisu namenjene smrtnicima.

Ali, upravo ovi događaji, igra smrtnika i bogova i raskošan svet daju specifičan šmek ovom serijalu. Erikson uspeva da čitaocu prikaže razmere događaja o kojima piše i stvori odgovarajuću reakciju - divljenje, čuđenje ili gađenje. Dok sam čitao poglavlja koja se odnose na povlačenje Malaške vojske dok ih progone neprijatelji, zaista sam se osećao izgubljeno, prljavo i prazno - kao da sam lično prošao kroz čitav pakao. Upravo ova osobina, da zadivi čitaoca zaista neverovatnom konstrukcijom, je glavna osobina ovog pisca. Erikson je, pre svega, uspeo da napravi delo koje se definitivno razlikuje od skoro svega ostalog što žanr trenutno može da ponudi. Ovaj serijal se neće dopasti baš svakom ljubitelju fantastike, jer je prilično zahtevan za čitanje, kako zbog tematike i izvedbe, ali i zbog obima. S druge strane, ako nemate problem sa temama kao što su rat i beznađe, a istovremeno želite da nešto zaista kompleksno i široko, ne oklevajte - počnite da čitate ovaj serijal.

P.S.: Trenutno privodim kraju treću knjigu serijala, po imenu Memories of Ice. Moram da priznam da serijal sa svakom narednom knjigom deluje sve bolje i bolje, ako se ovako nastavi, mislim da "Malazan Book of the Fallen" ima šansu da postane jedan od mojih omiljenih serijala ovog žanra.

A Dance with Dragons!!

2011-03-04T04:14:00.004+01:00

Nakon silnih odlaganja, natezanja i nerviranja fanova, Džordž R. R. Martin je konačno objavio datum izlaska naredne knjige u serijalu "Pesma leda i vatre" (A Song of Ice and Fire). Knjiga će se pojaviti u prodaji 12. jula ove godine. Datum je definitivan, potvrđen od strane samog pisca. Čekanje je napokon gotovo. Evo i naslovne strane:

A evo i dodatne poslastice - pre nekoliko sati se pojavio i novi trailer za seriju Game of thrones. Zaista sa nestrpljenjem očekujem da počne emitovanje serije. Uživajte:

Ova godina će zaista biti posebna za sve fanove serijala - u aprilu počinje emitovanje serije, a na leto stiže i najnovija knjiga. Teško da može bolje od ovoga.

Karin Fosum - Nevesta iz Mumbaja

2011-03-03T00:04:00.000+01:00

Izdavačka kuća Laguna iz Beograda je nedavno objavila roman norveške spisateljice Karin Fosum, pod imenom Nevesta iz Mumbaja (u originalu Elskede Poona). Karin Fosum nazivaju i "norveškom kraljicom trilera" - objavila je preko 15 romana i dobila veći broj nagrada. Najveći deo njenih knjiga pripada ciklusu "Seyer mysteries", koji nosi naziv po glavnom junaku, inspektoru Konradu Sejeru. Ovi naslovi su bili prilično popularni u Norveškoj ali i van nje - neke od knjiga su pretočene u filmove, a postoje i dve televizijske mini - serije o inspektoru Sejeru. "Nevesta iz Mumbaja" je upravo jedan od naslova iz ovog ciklusa.

Budući da nisam imao priliku da se ranije upoznam sa knjigama Karin Fosum, ali uzevši u obzir i činjenicu da Nevesta iz Mumbaja nije prva knjiga u ciklusu (već peta), plašio sam se da možda neću biti u stanju da pohvatam sve konce i dešavanja. Ali, za tim nije bilo potrebe - ova knjiga se može bez problema posmatrati kao samostalna celina i nema razloga da se plašite da ste propustili neki važan događaj bez kojeg je nemoguće pratiti dešavanja.

Gunder, povučen muškarac srednjih godina, odlazi u posetu Indiji, kako bi svoj inače prilično miran i pomalo dosadan život obogatio nečim novim. U Indiji, Gunder upoznaje ženu u koju se zaljubljuje. Stvari se vrlo brzo razvijaju i njih dvoje se venčavaju, a Gunder predlaže svojoj nevesti da živi sa njim u Norveškoj, što ona prihvata. I, tu stvari kreću nizbrdo. Istog dana kada njegova supruga treba da doputuje iz Indije, Gunderova sestra doživljava težak udes. Gunder odlučuje da bude uz sestru i angažuje prijatelja da doveze njegovu ženu kući. Ali, prijatelj ga obaveštava da nije bio u stanju da je pronađe. Narednog dana, nedaleko od Gunderove kuće, prolaznik pronalazi leš nepoznate žene, prilično surovo ubijene.

Fosum čitavu radnju romana smešta u malo, mirno mesto, gde se ne događa mnogo toga. Nema mnogo stanovnika, svako zna svakoga i prilično brzo se sazna za svako dešavanje, a posebno za događaj poput ubistva. Atmosfera jedne ovakve sredine prilično je dobro prikazana; poseban detalj su reakcije stanovnika na ubistvo - govorkanja, sumnje, ogovaranja, neverica, itd.

Fosum ima lep, jednostavan stil, koji vam omogućava da se "ušuškate" i brzo napredujete kroz događaje. Ritam je spor, ali autorka prilično uspešno održava tenziju tokom čitave knjige, čineći je jednostavnom i zanimljivom istovremeno. Navodim "prilično uspešno" jer neke stvari prilično negativno deluju na ritam. Ovde pre svega mislim na delove koji se odnose na Gundera (sasvim korektno napisane) - njihova prava svrha (ako uopšte postoji) mi nije potpuno jasna. Fosum posvećuje mnogo pažnje Gunderovoj perspektivi i njegovom poimanju celog dodgađaja - ali on nije centralna ličnost romana. Na ovaj način, kod čitaoca se stvara utisak da je Gunder bitan za tok priče - a zatim se ispostavlja upravo suprotno, što za rezultat ima samo frustraciju. Istovremeno, ovi delovi knjige su vrlo statični i posle nekog vremena, predstavljaju prilično ozbiljan udarac za čitav ritam. Gunderova naivnost, tako jasno opisana na početku knjige, nekim čitaocima može biti teško razumljiva - zašto ide u Indiju i zašto radi neke od stvari koje radi. S druge strane, inspektor Konrad Sejer i njegov pomoćnik Jakob Skare imaju jednak udeo u istrazi, tako da čitalac baš i nema utisak da je Sejer glavni junak - u pitanju je više 30/30/30 misks koji čine Sejer, Skare i Gunder (s tim što je Gunder uljez) a ostalih 10 procenata predstavljaju segmenti u kojima se situacija sagledava iz perspektive nekih drugih likova. Ovakva struktura deluje pomalo čudno i zbunjujuće.

Na Internetu se mogu naći kritike u kojima se navodi kako knjiga "nema kraj". Ignorišite ove izjave, knjiga i te kako ima kraj, samo što se on neće dopasti čitaocima koji su navikli na klasičnu završnicu. U većini žanrovskih dela - bilo da su u pitanju knjige, filmovi ili serije - navikli smo da vidimo istragu, par obrta i konačni sukob. Međutim, ovde stvari stoje malo drugačije. Kraj knjige je antiklimaks, koji ne daje odgovore na baš sva pitanja i koji je prilično mračan. Moram priznati da je ovakva završnica na mene ostavila vrlo dobar utisak - s tim što je Fosum odlučila da nakon takve završnice ubaci i krajnje nepotreban epilog sa (pogađate) Gunderom.

Nevesta iz Mumbaja ipak na kraju ipak dobija preporuku, jer je, pre svega, u pitanju jedan korektno napisan i vođen triler, koji se brzo čita. Dodatni plus je solidna atmosfera i dobra završnica. Ali, da nema opisanih mana - utisak bi bio znatno bolji. U svakom slulčaju, Nevesta iz Mumbaja je dobar izbor ukoliko tažite knjigu koja će vam pomoći da pregurate ove snežne dane - čita vam se triler.

Napomena: kada je u pitanju izdanje knjige na engleskom, u opticaju je više naslova: Calling Out For You i The Indian Bride.

Muzička pauza: Amon Amarth - War of the Gods

2011-02-25T00:28:00.000+01:00

Dok pišem novi prikaz (koji će se pojaviti na blogu tokom vikenda) u pozadini se neprestano vrti pesma War of the Gods, sa novog albuma melodic death metal benda Amon Amarth. Album nosi naziv Surtur Rising i njegov izlazak je planiran za oko mesec dana (krajem marta), ali već neko vreme se na YouTube-u mogu naći dve numere - War of the gods i Slaves of Fear (i obe su sjajne). Prethodni album ovog benda, Twilight of the Thunder God, mi se izuzetno dopao (i jedan je od albuma koje mogu slušati iznova i iznova, bez straha da će mi dosaditi), a po svemu sudeći, Surtur Rising nastavlja u istom smeru. Da ne odugovlačim više, evo i pesme.

Jasper Kent - Twelve

2011-02-03T16:44:00.004+01:00

Prvo što sam pomislio kada sam završio sa čitanjem ovog romana bilo je: Kuku majko. Vampiri mi nikada nisu bili posebno zanimljivi, a u proteklih nekoliko godina objavljeno je više (desetina) naslova koji su doprineli da potpuno izgubim interesovanje za bilo šta što ima veze sa vampirima. Ali posle intervencije Jasper Kent-a, sa velikom sigurnošću mogu da kažem da vampirima nema spasa.

Pre nego što objasnim šta ne valja sa ovom knjigom, voleo bih da se osvrnem na aktuelnu društvenu pojavu - vampiromaniju. Odjednom, svi se lože na vampire. Imamo pravu malu lavinu filmova o vampirima, čak i nekoliko TV serija o vampirima. Izdavači samo štancuju naslove u kojima su ova stvorenja glavni protagonisti. Još bolje ako su u pitanju knjige o ljubavi između vampira i neke nesretne, otuđene i neshvaćene devojke - to će verovatno postati megahit. Ali ne smemo preskočiti i bisere poput autorke Keri Arthur i njenog serijala Guardian, koji govori o Riley Johnson, vampirici - vukodlaku koja je član posebne policijske organizacije iz Montreala. Tek u ovakvim, ekstremnim situacijama se zapravo vidi da je đavo odneo šalu - romani poput ovog poslednjeg spadaju u onu kategoriju knjiga koje ne morate čitati da bi znali da su loše.Veoma loše. Iz nekog razloga, žene širom sveta su se popalile na pisanje vampirskih ljubavnih priča, vampirskih detektivskih romana, priča o životu urbanih vampira/veštica ili svega toga istog, samo sa vukodlacima u glavnoj ulozi. Dalje, u ovakvim naslovima, vampiri i vukodlaci se prikazuju na način od kojeg mi se diže kosa na glavi - u redu je praviti mračnu romansu, ali erotizovati vampire (a i vukodlake) do besmisla i skoro ih poistovećivati sa modelima sa naslovnih strana je pokazatelj totalnog odsustva dobrog ukusa. Tipovi koji se noću smucaju po grobljima, pun mesec, žeđ za krvlju i ujed za vrat - ovo su stvari za kojima sada uzdišu stotine hiljada tinejdžerki, sa suzama u očima. Devojke bi da završe u zagrljaju misterioznog muškarca - ali ni manje, ni više, nego baš vampira. Koji svetli. Kao dijamant. I onako, zgodan je. I vegetarijanac.

Ovo jeste karikatura, ali je najtužnije od svega što u njoj zapravo ima istine. Vampiri i vukodlaci, zahvaljujući trendovima, su izgubili i poslednju trunku natprirodnog. Izgubili su svoju suštinu. Vampiri i vukodlaci uvek su imali oko sebe svojevrsnu auru mističnog, uspešno građenu kroz narodna predanja. Bili su deo folklora, nešto što niste potpuno razmeli, nešto što vreba u senkama i širi skoro opipljivu jezu. Nažalost, toga više nema - oni su sada postali tek neki tamo kul likovi, na koje se ljudi lože do imbecilnosti.

Dolazi Jasper Kent.

Twelve je prvi roman ovog pisca. Na prvi pogled, zaplet romana je delovao kao pun pogodak: 1812. godine, kada Napoleonove trupe nezadrživo napreduju ka Rusiji, grupa Ruskih oficira dolazi na ideju da unajmi dvanaest plaćenika o kojima kruže neverovatne glasine. Priča se da ti plaćenici u borbi čine stvari kakve obični ljudi ne mogu. Naravno, pogodite šta su dotični plaćenici.

Postavka i zaplet su obećavali mnogo. I zaista, tokom prvih 60ak strana ovog romana, imate utisak da sve funkcioniše vrlo dobro. A onda počinje sunovrat epskih razmera. Prvi u nizu problema od kojih pati ovaj roman je glavni junak, Aleksej Danilov, koji je iritantan preko svake mere. Kent je imao priliku da napravi sjajan lik, a umesto toga, dobili smo krajnje neiteresantnog, bezličnog heroja, prema kojem čitalac ne osća apsolutno ništa. Da stvari budu gore, taj heroj se u više navrata ponaša potpuno besmisleno - ne postoje razlozi za neke njegove postupke, a ako postoje, oni su u suprotnosti sa zdravim razumom. Posebno je neshvatljiv motiv glavnog junaka da se okrene protiv grupe plaćenika, na čemu se, inače, bazira zaplet čitavog romana. Aleksej nema ni jedan jedini razlog da se okrene protiv vampira koji prilično efikasno obavljaju svoj posao. On jednostavno odluči da oni moraju da umru, jer su oni natprirodna stvorenja koja piju krv, a on dobar i bogobojažljiv čovek. Odluku donosi tek tako: naprasno, bez ikakve najave. Ne postoji ništa u romanu što nagoveštava da bi Aleksej mogao da učini išta slično. Usput se seti priča koje mu je pričala njegova baba i postane još čvršće uveren da ovih 12 nesrećnika mora da bue večno upokojeno. Ne, ne pomaže to što oni desetkuju Francuze - njemu je baba pričala šta je to vampir i to je jedino važno (opet karikiram, ali ne mogu da se otmem ovom utisku).

Ovo nije jedina stvar koja je problematična u vezi sa glavnim junakom. Veza koju održava sa ljubavnicom je krajnje neuverljiva, posebno dijalozi koje vode. Alekseja pisac predstavlja kao nekog ko bi trebao da bude strastven - ali on sve vreme izgleda hladan kao kamen. Bez obzira na situaciju u kojoj se nalazi, Aleksej ne pokazuje strah, ljubav, radost - ništa. Istovremeno, sve mu polazi od ruke, svaka njegova akcija je bez greške, a vampire ubija skoro se i ne oznojivši. Tokom čitavog romana, Aleksej nije čovek - on je superheroj bez emocija. Blejd je, u odnosu na njega, lik iz Ane Karenjine.

Tu dolazimo do sledeće velike mane ovog romana - vampiri. Ovo NIJE roman o vampirima, iako se tako predstavlja. Vampiri su prisutni, to svakako - ali oni su ovde tek da budu pozadinski dekor. I da umru nasilnom smrću. Nema misterije, nema jeze, nema atmosfere. Sve je bledo, ravno i neuverljivo - kao i čitav roman, uostalom. Zaplet se vuče, scene se nižu jedna za drugom, ali se sve odvija bolno sporo. Za dobar deo scena nema pravog razloga, jednostavno su - tu; ovo roman čini zantno dužim nego što bi trebalo i napornim za čitanje - ritam na trenutke potpuno nestaje i nastupa opšte mrtvilo. Jasper Kent se zaista trudi da dočara okruženje - pisac jeste obavio svoj domaći vrlo dobro, ali je atmosfera, u najvećem broju slučajeva, izostala. Razrešenje je posebno bolna tačka - kada je konačno došlo do njega, zurio sam sa nevericom u knjigu nekoliko minuta. Ne verujem da će ijedan ozbiljan čitalac progutati onakav završetak. Dugo sam razmišljao o tome da li da otkrijem šta se dešava na kraju, ali sam ipak odustao od toga - ostaću dosledan sebi i neću iznositi detalje zapleta u prikazu, ma kakva knjiga bila. Ali ovde sam zaista bio na pragu da to učinim - toliko je bilo moje razočarenje. A najčudnije od svega je što Jasper Kent ima talenta - postoje mesta u romanu koja su zaista dobra. Sam početak, san glavnog junaka, kao i neke kasnije scene - su mesta gde Kent (na trenutak) zablista. Sporedni likovi su mnogo upečatljiviji nego sam Aleksej - iako se čitv roman odvija iz njegove perspektive, uz dosta introspekcije. Za razliku od njega, oni bar deluju kao ljudi od krvi i mesa - i samim tim, još više ističu njegovu neprirodnost. Kad smo već kod sporednih likova, rekao bih da se Kent trudio da ih učini autentičnim - ali nije uspeo. Oni možda jesu Rusi na papiru, ali o autentičnosti nema govora. Nema razlike između njih i odreda marinaca. Citiraću komentar na koji sam naišao na jednom blogu: Ostavite Rusiju ruskim piscima.

Twelve je loš roman o vampirima, loš istorijski horor i uopšte, loša knjiga. Kent planira nastavke - tačnije, ovo je prva od čak PET planiranih knjiga, u serijalu koji će se zvati Danilov Quintet. Drugi nastavak, Thirteen years later je izašao tokom prošle godine, ako ikoga zanima. Ja sam definitivno digao ruke od ovog autora i njegovih knjiga. Previše nedostataka se našlo na jednom mestu - problematičan zaplet, mnogo praznog hoda, loša atmosfera i glavni junak kojem nedostaju sreda i krajevi. Rekao bih da je ovo za Kent-a ipak bio preveliki zalogaj.

Ostaje nam da sedimo i da se nadamo da će neko konačno vampire učiniti - vampirima. Ali, ako se ovaj trend nastavi - sa vampirima je gotovo.

Game of Thrones - new trailer

2011-01-19T07:53:00.000+01:00

Najnoviji trailer za seriju Game of Thrones. Ovo postaje sve bolje i bolje. Čelični presto izgleda fantastično.

C.J. Sansom - Dissolution

2011-01-14T17:29:00.004+01:00

Neke knjige vam jednostavno - legnu. Ne moraju biti u pitanju nikakvi intelektualno zahtevni naslovi, niti žanrovski biseri; jednostavno, ponekad se dogodi da vam određena knjiga naiđe u pravom trenutku. Upravo se to dogodilo meni sa romanom Raskol (Dissolution).

Raskol je srednjevekovni triler, čija se radnja odvija u Engleskoj, tokom vladavine Henrija VIII i velikih promena koje u crkveni sistem unosi Tomas Kromvel (oni koji prate seriju Tudors, imaće čemu da se raduju). Glavni junak romana, Metju Šardlejk, je Kromvelov službenik koji je poslat u manastir Sanskri, kako bi tamošnjeg opata naterao da raspusti manastir, ali i istražio smrt prethodnog službenika - kojeg je neko skratio za glavu. Stigavši u manastir, Metju shvata da su stvari znatno komplikovanije, ali i da njega vrlo brzo može snaći sudbina prethodnog Kromvelovog činovnika.

Sansom vrlo vešto kreira atmosferu u romanu. Sve lokacije - od mračnog i prljavog Londona, do zavejanog manastira Sanskri - savršeno funkcionišu. Te iste lokacije naseljene su podjednako turobnim likovima. Uopšte, svet koji je Sansom prikazao nije nimalo prijatan; to je svet podlih, licemernih, surovih i izopačenih. Od prve do poslednje stranice, pisac uspešno održava ovakvu atmosferu.

Ali, pored odlične atmosfere, Raskol može da se pohvali i veoma zanimljivim glavnim junakom. Metju Šardlejk je daleko od stereotipnog istražitelja kakvog smo imali priliku da viđamo u brojnim knjigama ovog žanra (uz određene varijacije, naravno). Glavna stvar je u tome što je Metju zaista nesimpatičan lik. Zaboravite na bilo kakve inspektore, detektive, istražitelje - njih ovde nema. On je advokat, jedan od mnogih koji rade za Kromvela. Arogantan je, hladan i proračunat, žestoko opterećen svojim izgledom (tačnije, telesnom manom). Često namerno otežava život drugima - ponekad jer mu se može, ponekad jer misli da tako treba. Ukratko, on je tip kakvog bi svako želeo da sačeka u mračnoj ulici sa metalnom šipkom. A najbolje od svega je što je i samom Metjuu to jasno i što pokušava (često nevešto) da malo popravi sliku o sebi.

Odlična atmosfera i zanimljiv glavni lik su pomogli da glavna mana knjige prođe donekle nezapaženo. Ispod površine, Raskol je klasični, staromodni whodunnit roman - i to je ujedno moja najveća zamerka. Pored toga, razrešenje je pomalo predvidivo i kada do njega konačno dođe, čitalac nije zaista iznenađen. Sansom je dobar pisac i uspeo je da jednu krajnje statičnu postavku učini zanimljivom od prve do poslednje strane - većinu romana čine razgovori Šardlejka sa osumnjičenima, ali vam ni u jednom trenutku nije dosadno, niti radnja deluje razvučeno i usiljeno. Ali, moram da priznam da mi je pomalo žao što potencijal koji pružaju glavni junak i okruženje nije iskorišćen za nešto malo kompleksnije.

Kada podvuče crta, Raskol je sasvim solidan istorijski triler koji krasi odlična atmosfera i zanimljiv glavni junak. Ovaj roman je naišao u pravom trenutku, kada mi se baš čitao neki atmosferičan istorijski triler i potpuno je ispounio moja očekivanja. Preporuka, u svakom slučaju.

Raskol možete čitati i na srpskom jeziku, u izdanju "Lagune".

What monster are you?

2011-01-09T23:57:00.003+01:00

D&D Home Page - What Monster Are You? - D&D Compendium

Game of Thrones tv serija, ponovo

2010-12-06T22:54:00.001+01:00

Sinoć se pojavio desetominutni klip u kojem se prepliću intervjui sa glumcima i autorima serije, kao i brojne scene iz iste. Oni koji su čitali knjigu prepoznaće mnoge likove, koje nismo imali priliku da vidimo u dosadašnjim klipovima. Mislim da će fanovi odlepiti :D

Game of Thrones trailer

2010-12-01T08:54:00.002+01:00

Pojavio se novi trailer za seriju "Game of Thrones" - i izgleda odlično. Uživajte.

Harlan Coben - The Woods

2010-11-23T19:06:00.002+01:00

Ako postoji pisac od kojeg mogu da očekujem knjige ujednačenog kvaliteta - onda je to Harlan Coben. Kao što sam već pomenuo u prikazu njegovog romana The Innocent, Coben ima dobro razrađen, "zanatski" pristup pisanju trilera; ima svoju formulu, koje se čvrsto drži sa svakom novom knjigom. Ako ste ga čitali ranije i dopalo vam se to što ste pročitali (kao u mom slučaju) - postoji velika šansa da ćete želeti još.

Ovaj put, priča prati Pola Kouplanda, uspešnog okružnog tužioca koji radi na veoma važnom slučaju, koji će verovatno predstavljati prekretnicu u njegovoj karijeri. Polov život bio je daleko od savršenog - žena mu je preminula, a velika tragedija zadesila je njegovu porodicu kada je bio tinejdžer. Pre dvadeset godina, četvoro dece ubijeno je u lokalnom letnjem kampu, a jedno od njih je bila Polova sestra, Kamila. Tela Kamile i još jednog dečaka nikada nisu pronađena - ali je slučaj, zvanično, rešen. Ova nesreća je zauvek izmenila Polov život - porodica mu se raspala, a njemu je dugo trebalo da se pomiri sa gubitkom.

Ali, dvadeset godina kasnije, Pola čeka novo iznenađenje. Neobičnim spletom okolnosti, policija ga dovodi u vezu sa telom nepoznatog muškarca. Pol je pozvan da, ukoliko može, identifikuje telo - i tu počinju problemi. Iako je prošlo mnogo godina od događaja u kampu, Pol je siguran da je u pitanju dečak čije telo policija nikada nije pronašla. A ako je on bio živ tokom proteklih 20 godina, da li to znači i da je njegova sestra još uvek živa?

Ovakva postavka je tipična za Coben-a: glavni junak, čiji se život iznenada menja zbog nekog događaja iz njegove prošlosti. Razrada je, takođe, klasična za ovog pisca: The Woods postepeno gradi tenziju i kada radnja jednom uhvati zalet, sledi niz obrta koji vas teraju da čitate dalje, do samog kraja. Coben je zaista dobar kada je u pitanju izgradnja tenzije i kreiranje obrta, i to uspešno dokazuje iz knjige u knjigu. Čak, mogu da kažem da nema mnogo onih koji u tome mogu da mu pariraju - jedini autori koji mi padaju na pamet su Preston & Child. S druge strane, The Woods ima još jednu karatkerističnu osobinu - završnica. U Coben-ovim knjigama se često dešava da završnica bude pomalo razočaravajuća i da predstavlja svojevrstan antiklimaks. Prosto rečeno: posle onoliko loženja tokom prve tri četvrtine romana, čitalac očekuje da se na kraju desi nešto zaista veliko, a dogodi se upravo suprotno - kraj koji je daleko od zadovoljavajućeg. Jedan od mogućih razloga je da pisac nije u stanju da završi na adekvatan način, već ponudi neko polovično rešenje (i ovo je ozbiljan problem, koji se često sreće). U slučaju ove knjige, završnica jeste antiklimaks, ali imam utisak da je - odgovarajuća. Da se razumemo, kraj je predvidiv i čitaocu negde na polovini romana postaje jasno kako će se čitava stvar završtiti. To je verovatno i moja najveća zamerka ovoj knjizi. Joše jedna zamerka se može uputiti na dijaloge koje Pol vodi sa Sošem, bivšim članom jedne tajne službe - jednostavno, tu mnogo toga škripi. Moglo se znatno bolje, ali ovako, ti dijalozi ostaju jedno bolno mesto kada je The Woods u pitanju.

Oni koji su čitali ranije Coben-ove naslove će zapaziti neke "standardne" epizodne likove, kao što je istražiteljka Loren Mjuz. Istovremeno, Coben je ostao veran svojoj tradiciji kada su sporedni likovi u pitanju - i dalje je tu obilje klišea iz jeftinih detektivskih serija i romana, samo što sada sve više verujem da Coben ovo radi namerno. Jednostavno, sviđa mu se - mada u nekim trenucima postaje apsurdno: dok budete čitali The Woods, primetićete da su svi ženski likovi - prave lepotice (sem nesrećnice Loren Mjuz). Polova majka, njegova pokojna supruga, pa zatim njegova bivša devojka, pa privatna detektivka, pa druga privatna detektivka, a vrhunac je kada se pred kraj pojavi lokalni patolog, koji je takođe ženska i po. Svet Harlana Coben-a verovatno naseljavaju savršene žene, ali na trenutke je čitava stvar smešna.

Kada se sve sabere i oduzme, The Woods je pristojan triler. Iako ima svojih nedostataka, lako se čita, drži pažnju i što je najvažnije - zabavan je. Ako ste Coben-fan, ne razmišljajte previše - nabavite knjigu i uživajte. Čak i ako se prvi put srećete sa ovim piscem, mislim da ćete biti veoma zadovoljni. The Woods možda nije najbolja Coben-ova knjiga, ali je definitivno jedna od najboljih.

The Woods možete čitati i na srpskom jeziku, u izdanju "Lagune".

Sajam knjiga i još ponešto...

2010-11-06T01:19:00.002+01:00

Sajam knjiga je došao... i prošao. S obzirom na to da sam pročitao zaista mnogo toga tokom ove godine, lista knjiga koje sam nameravao da kupim je bila prilično kratka. Na kraju, kupio sam svega par naslova - i to mahom nova Lagunina izdanja. Što se stranih knjiga tiče, imam utisak da su neki prodavci ove godine digli cene u nebesa, dok su drugi doneli istu ponudu po hiljadu i prvi put (što je prilično razočaravajuće). Stvari koje sam se nadao da ću pronaći - nisam našao. Umesto toga, na sve strane su iskakali ljubavni ili detektivski romani o vampirima i vukodlacima, drugi i treći delovi raznih fantasy serijala, kao i brojni naslovi koji su: a) već objavljeni kod nas, b) potpuno bezvredni i c) toliko dugo na rafovima knjižara da su postali sastavni deo inventara.

Na jednom od štandova sa starim knjigama sam uspeo da iskopam (za mene) pravi biser. Jedan od retkih Magic: the Gathering art book-ova, savršeno očuvan. Sjajne ilustracije, skice, studije likova i intervjui sa crtačima. Za one koji se bave ilustracijom, ovo je sjajna stvar.

Što se ostalih knjiga tiče, kupio sam sebi Kroninov Prolaz i Kobenovu Šumu kod Lagune i otišao srećan (doduše, pošto sam kupovao knjige i drugima, kupio sam 4 Šume, 3 Prolaza i još sijaset nekih drugih stvari - prodavci su se krstili i levom i desnom). Ah, da - i Džin Vulf za 100 dinara.

Danas sam u knjižari naleteo na knjigu koju sam na sajmu, izgleda, propustio. U pitanju je roman britanskog pisca po imenu Jasper Kent, Twelve. Priča je smeštena u 1812. godinu. Dok Napoleonova vojska napreduje kroz Rusiju, Ruskim generalima u pomoć priskače grupa od dvanaest misterioznih plaćenika koji tvrde da mogu da preokrenu tok rata. Vrlo brzo, ispostaviće se da su oni ne samo u stanju da ispune to obećanje, nego i da učine mnogo, mnogo više.

Ovaj miks alternativne istorije i dark fantasy žanra deluje vrlo zanimljivo, a i kritike su prilično dobre. S obzorom da sam upravo završio Kobenovu Šumu (prikaz uskoro), krećem sa čitanjem još večeras.

Nove knjige, opet, kuku meni...

2010-10-20T00:35:00.001+02:00

Au. Sada sam stvarno u problemu - sajam knjiga počinje za koji dan, a kod mene se u protekle dve nedelje našlo sedam novih knjiga (od toga sam šest dobio na poklon). Već sam znao da će se na mojoj listi knjiga za čitanje napraviti gužva - ali ovoliku gužvu nisam mogao da očekujem. Dakle, evo šta se sve tu našlo:

Ovo su dve knjige ruskog pisca trilera Borisa Akunjina. Knjige su u klasičnom old - school, Herkul Poaro fazonu. Na prvi pogled deluju veoma zanimljivo, posebno Pelagia and the Black Monk.

Kao što se da videti, ovo su ili politički trileri, ili urban fantasy naslovi. Doduše, poslednja knjiga, Full Moon Rising, deluje kao nešto što bi se svidelo ljubiteljima Twilight serijala - a to ne valja. Blurb na poleđini knjige opisuje glavnu junakinju kao "half vampire, half werewolf, all trouble". Ne znam za vas, ali moj jedini komentar na ovo je "Kuku". U svakom slučaju, možda je Full Moon Rising baš jedna od onih knjiga koja je toliko loša da je dobra. Prijatelj koji mi je poklonio ovu knjigu, tom prilikom je izjavio: "Prepuštam tebi da je spališ. Ja nisam mogao."

I za kraj, naslov koji je nedavno objavila "Laguna": istorijski triler, čiji zaplet obećava.

Kada se na ovo dodaju knjige koje planiram da kupim na Sajmu, gužva na policama će postati krajnje ozbiljna. Ali, to je mala stvar u odnosu na hype koji prati kupovinu novih njiga na Sajmu. Jedva čekam!

Richard Baker - Avenger

2010-09-13T11:16:00.000+02:00

Oni koji su pratili blog su verovatno primetili da sam bio vrlo prijatno iznenađen knjigama iz trilogije "Blades of the Moonsea", jednim od brojnih fantasy serijala napisanih za Forgotten Realms. Tokom prve dve knjige, ovaj serijal me je zaista dobro zabavio - ostalo je da vidim kako će Baker završiti čitavu stvar u trećoj, finalnoj knjizi, Avenger. (Ovde ću se besramno pohvaliti činjenicom da sam dobio hardcover primerak treće knjige i da je sam čin čitanja iz takvog izdanja bio pravo uživanje)

Geran Hulmaster i njegova porodica su proterani iz Hulburga i već neko vreme žive u izgnanstvu. Iako ima onih koji su im i dalje odani, šanse da će uzurpator koji sada vlada Hulburgom biti oteran su vrlo male. Jedino što može da promeni stvar je legenda koja se prenosi kroz porodicu Hulmaster, koja govori o nekoj vrsti pogodbe između jednog od Geranovih predaka i moćnog nekromansera. Geran se upušta u ludu avanturu, kako bi otkrio da li je legenda istinita, povratio grad, spasao ženu koju voli i konačno, osvetio se onome ko je odgovoran za patnje njegove porodice.

Baker je i ovaj put pošteno obavio posao. Finale trilogije je baš onakvo kakvo treba da bude finale jednog herojskog fantasy serijala - spektakularno i nabijeno akcijom, kao klimaks pravog holivudskog hita. I što je najvažnije, serijal je od početka do kraja bio i ostao čistokrvni sword & sorcery, pomalo klasičan, a lagan i zabavan. Mislim da je upravo to glavna stvar kod ove trilogije - klasičan pristup temi, ali osvežen sa par zanimljivih ideja, tek da se razbiju klišei, uz dosta akcije i generalno, dobre zabave.

Naravno, klasični (super)herojski pristup ima svoje nedostatke, kao i izvesne klišee kojima robuje. To je obeležje čitavog serijala - mada, meni se ovaj klasičan, old - school pristup dopao, tako da i dalje smatram da je to glavno obeležje Baker-ovih knjiga. S druge strane, Baker je propustio šansu da serijal obogati sa par dobrih detalja - konkretno, u drugoj knjizi je započeo podzaplet, koji je mnogo obećavao, ali je iz nekog razloga potpuno napušten u trećoj knjizi. Da li je pisac "zaboravio" na njega, ili jednostavno nije znao kako da vodi čitavu stvar - možemo samo da nagađamo.

Baker nije loš pisac; pre bih ga opisao kao dovoljno dobrog pisca fantastike. Da li bih u budućnosti čitao još neki njegov naslov? Da. Pokazao je da ume da napiše korektan, zabavan fantasy. Samim tim, preporučio bih svima onima koji žele jedan lagani, akcijom nabijen fantasy serijal, da pročitaju Blades of the Moonsea.

Steven Erikson - Gardens of the Moon

2010-08-23T11:59:00.003+02:00

Ako pratite dešavanja na fantasy sceni, verovatno vam nije promaklo ime Steven Erikson. U pitanju je pseudonim koji koristi kanadski autor Steve Rune Lundin, poznat po svom serijalu epskih razmera Malazan Book of the Fallen. Knjiga "Gardens of the Moon", kojom se bavi ovaj prikaz, je prvi deo pomenutog serijala.

Iako je knjiga objavljena još 1999. godine, ja sam je pročitao tek nedavno. U međuvremenu, Erikson je uspeo da završi serijal - deseta, poslednja knjiga, pod nazivom "The Crippled God" trebalo bi da izađe početkom sledeće godine. Pored deset knjiga u serijalu, postoji još nekoliko knjiga (i kraćih priča) koje su na ovaj ili onaj način povezane sa glavnim tokom. Kada se sve sabere, Erikson je u proteklih desetak godina objavio zaista mnogo toga. Istovremeno, Malazan je vremnom postajao sve popularniji (iako je prodaja u početku bila vrlo slaba) i danas ga mnogi svrstavaju među najpopularnije fantasy serijale, uz Whell of Time i Song of Ice and Fire. Interesanta je i činjenica da je, za razliku od Martina i Džordana, Erikson svoj serijal uspeo da privede kraju i to ritmom od skoro jedne knjige godišnje.

Naravno, mnoge hvalospeve na račun Eriksona sam čuo mnogo pre nego što sam započeo sa čitanjem knjige. Kao i za mnoge druge naslove, i za Malazan se pričalo da je prekretnica u žanru, da je Erikson bolji od ovog ili onog pisca, da je Tolkin (po ko zna koji put) prevaziđen... Nikada nisam mnogo verovao u hype koji se diže oko nekog naslova. Hype je mogao da me zainteresuje, da - ali ne i da utiče na moj konačni sud o knjizi. Tako je bilo i ovaj put - kupio sam "Gardens of The Moon" da vidim oko čega se digla tolika buka.

"Gardens of the Moon" je po mnogo čemu neobična knjiga. Zaplet nije lako prepričati u par rečenica, a da se pri tome ne otkrije previše i pokvari doživljaj. Po konstrukciji, knjiga podseća na ASoIaF, jer svako poglavlje predstavlja pogled iz perspektive različite grupe likova. Erikson ima vrlo karakterističan pristup i to će čitaocu postati jasno već posle nekoliko strana. Ali, upravo tu počinju problemi. Njegov komplikovan stil pisanja je prvi kamen spoticanja - knjiga je na momente teška za čitanje i praćenje. Eriksonove rečenice su često dugačke i nepotrebno opterećene rečima. Mogu samo da zamislim kako se prevodioci osećaju kada vide nešto ovakvo. Eriksonovi likovi ne govore kao ostali ljudi - oni reže, sikću i dahću. Posle izvesnog vremena, ovo postaje iritirajuće, a zatim i smešno. Istovremeno, smatram da nekim terminima jednostavno nije mesto u ovakvoj knjizi - kao na primer, izrazu "OK", koji likovi često upotrebljavaju.

Kada smo već kod likova, ni ovde stvari nisu ništa manje problematične. Postoji barem 15 likova koji zauzimaju važno mesto u priči i još najmanje dva puta toliko sporednih likova koji se provlače kroz poglavlja. Ozbiljno, pogled na dramatis personae izaziva jezu - pet strana sitnog teksta. Uz ovoliko likova, nije moguće napraviti dobru karakterizaciju - jednostavno, previše ih je. Ima likova koji se izdvajaju od ostalih, ali u pitanju je čista kozmetika - nema govora o pravoj karakterizaciji.

Stvar dodatno komplikuje to što Erikson celu priču počinje iz sredine, ne trudeći se da čitaocu bilo šta objašnjava, već mu informacije servira kako radnja odmiče, a na čitaocu je da polako sklapa sve delove u smislenu celinu. Iako protiv ovakvog pristupa nemam ništa, Eriksonu je potrebno skoro tri stotine strana pre nego što na scenu izvede sve likove i dođe do tačke u kojoj čitalac ima bar bledu sliku o tome šta se zapravo dešava. Istovremeno, pored desetina likova koji se pojavljuju u svakom poglavlju, tu su i nazivi brojnih mesta, sistem magije, drevni narodi, bogovi, polubogovi i još štošta. A kada svemu tome dodamo često konfuzan i za praćenje težak stil pisanja, jasno je da je prvih 300 strana ove knjige potpuni haos. U dva navrata sam razmišljao da batalim čitanje, ali sam ipak odlučio da pročitam knjigu do kraja, kakva god da je.

Ono što me je navelo da ne prekidam čitanje jeste Eriksonova maštovitost i obilje zanimljivih ideja. Bogovi i polubogovi, način na koji se upliću u živote smrtnika, neobičan sistem magije i multiverzuma - sve ovo je prilično inovativno i predstavlja prijatno osveženje. S druge strane, svet u koji je smeštena radnja serijala ima izuzetno bogatu istoriju - ali je ona toliko kompleksna, da će u ovoj knjizi biti okrznut tek jedan njen deo, dok će sve drugo doprineti povećavanju (već vrlo visokog) nivoa konfuzije. Svako poglavlje u knjizi počinje pesmom, bajalicom, ili nekim kratkim istorijskim spisom - da budem iskren, većina deluje prilično nepotrebno. Ali, i pored svega izrečenog, činjenica je da je Erikson uspeo da stvori jedinstveno, kompleksno i zanimljivo okruženje.

Kada konačno preživite prvih 300 strana i shvatite ko je ko i šta se u knjizi dešava, Erikson će vas iznenaditi (osim ako, kranje frustrirani, niste bacili knjigu kroz prozor). Autor uspeva da prilično vešto pohvata konce priče i podigne tenziju do usijanja, da bi ceo roman završio vrlo žestokim, holivudskim klimaksom. Različiti tokovi priče se prepliću na zanimljiv način, a da pri tom ništa ne deluje veštački i iskonstruisano. Moram da priznam da je Erikson u drugoj polovini knjige prilično vešto isplivao iz haosa koji je vladao u prvoj polovini. Kada sve legne na svoje mesto, druga polovina "Gardens of the Moon" uošte nije loša.

Posle svega navedenog, nije ni malo lako dati konačan sud o knjizi. U svakom slučaju, ne bih knjigu zvao remek - delom, jer ona to svakako nije. Erikson je u stanju da napravi složenu postavku i relativno vešto je privede kraju; vrlo je maštovit i ima dobre ideje. Okruženje koje je stvorio je kompleksno i neobično. Definitivno, Erikson pristupa žanru na svoj način, što je svakako za pohvalu, ali... Njegova proza je dobrim delom masturbatorne prirode, a stil vrišti za izmenama. Možda je ovo moguće pripisati činjenici da je "Gardens of the Moon" njegova prva knjiga i da je više puta prepravljana - a možda i ne. Svako poređenje sa Martinom je neumesno - Martin to radi neuporedivo bolje i sa mnogo manje iživljavanja nad rečima. Istovremeno, autor pati od teškog oblika megalomanije - od početka je jasno da će ovo biti serijal epskih razmera, što kritike kasnijih nastavaka i potvrđuju. Važno je napomenuti da ostale knjige serijala ne prate isključivo likove opisane u "Gardens of the Moon", već mnoge druge, vodeći čitaoca kroz istoriju čitavog sveta. Ovakva postavka, sa (bukvalno) stotinama likova, pričom koja se odvija tokom stotina godina i svetom koji se razvija tokom tog perioda, može da ili spektakularno omane, ili da postane nešto zaista upečatljivo i drugačije.

"Gardens of the Moon" me je zainteresovao dovoljno da kupim i drugu knjigu serijala, "Deadhouse gates". Ukoliko Eriskon i ovde nastavi da pravi haos od likova, mesta i događaja, mislim da se više neću baviti ovim serijalom - što je mnogo, mnogo je. Knjiga definitivno ima svojstven šmek, ali istovremeno mislim da ovo nije naslov koji će se dopasti prosečnom čitaocu žanra. Jedini savet koji mogu da dam je da se ne trudite previše da shvatite dešavanja u prvoj polovini knjige - kasnije će (nekako) sve doći na mesto i dobićete odgovore na većinu pitanja, ali će i dalje ostati mnogo toga zbog čega ćete se češkati po glavi. Jednostavno, Erikson je takav - koliko god stvari da je razjasnio, ostaje barem još toliko onih koje vrište za odgovorima. U svakom slučaju, ostaje da vidim u kom smeru ide ovaj neobično zamišljen serijal.

Za kraj, napomenuo bih da je izdavačka kuća Laguna počela sa objavljivanjem ovog serijala, pa se "Mesečevi vrtovi" mogu čitati i na srpskom.

Nove knjige

2010-08-16T17:42:00.011+02:00

Do kraja nedelje će se na blogu naći prikaz prve knjige iz serijala Malazan Book of the Fallen, Gardens of the Moon. Iako sam u dva navrata prekidao čitanje knjige i razmišljao da batalim celu stvar, ipak sam završio knjigu i kupio nastavak, Deadhouse gates:

Doduše, i dalje sam prilično rezervisan kada je ovaj serijal u pitanju. Videćemo da li će se posle čitanja drugog dela stvari promeniti.

S druge strane, pisac čiji su me naslovi veoma zanimali, a nemaju nikakve veze sa epskom fantastikom, je Neal Stephenson. Ovih dana bi trebalo da završim sa čitanjem njegove knjige Snow Crash, a posle toga prelazim na Cryptonomicon:

To je to za sada. Novi prikazi stižu uskoro.

Death & Dishonour - Edited by Alex Davis, Nick Kyme and Lindsey Priestley

2010-07-24T00:26:00.005+02:00

Death & Dishonour je zbirka priča smeštenih u Warhammer fantasy okruženje. Zbirka sadrži priče kako već poznatih, tako i potpuno novih pisaca. Krenimo redom:

RED SNOW, Nathan Long - Zbirku otvara priča o likovima koji su već odavno poznati Warhammer fanovima, tandemu Gotrek i Feliks. Nathan Long je autor prilično hvaljene trologije Blackhearts i čovek koji je nastavio rad na Gotrek & Felix serijalu posle William King-a. Očekivao sam da će upravo iz ovih razloga, priča biti dobra, ali se desilo upravo suprotno - bila je veliko razočarenje. Priča pati od niza problema, koji su najverovatnije posledica toga što autor ili ne ume da izađe na kraj s kratkom formom, ili je ovu priču pisao bezvoljno i na brzinu, tek da je napiše. Možda je čak u pitanju i kombinacija ova dva faktora. Priča ima poneki zanimljiv detalj, ali je to nedovoljno da popravi opšti loš utisak.

ASSASSIN'S DILEMMA, David Earle - Priča prati plaćenika kojeg istovremeno angažuju dva različita poslodavca, da obavi dva zadatka koji su u potpunoj suprotnosti. Naravno, svaki od poslodavaca preti smrću za neispunjenje zadatka. Stvari dodatno komplikuje činjenica da su svi likovi u ovoj priči Skaveni, rasa ljudi - pacova, podlih, prevrtljivih i kukavičkih stvorenja. Earle je nov autor i ovo je njegova prva objavljena priča. Priča je korektna, ali mislim da se celoj stvari moglo drugačije pristupiti. Skaveni pružaju odličnu podlogu za komične momente - William King je to više puta dokazao u Gotrek & Felix serijalu. Mislim da bi iskusniji autor od ovoga napravio malu, urnebesnu i vrlo zabavnu priču. Nažalost, Earle se ovde okrenuo dosadnijem, ozbiljnom pristupu i mislim da je to priču učinilo potpuno prosečnom.

REST ETERNAL, Anthony Reynolds - vrlo zanimljiva, atmosferična i dobro napisana priča, o Bretonskom vitezu koji luta Imperijom ispunjavajući različite zadatke, u nadi da će mu njihovo ispunjenje doneti viziju u kojoj će mu se ukazati Gospa (slično kao u legendama o kralju Arturu). U ovoj priči funkcioniše sve osim kraja - jednostavno, završnica deluje zbrzano i bledo u poređenju sa ostatkom priče. Imam utisak da je autor želeo da vodi priču još dalje, ali iz nekog razloga nije to uradio - pa je celu stvar završio naglo i ne baš spretno. Ovako, imamo sjajne tri četvrtine priče. Ali u svakom slučaju, jedna od boljih priča u zbirci.

THE MIRACLE AT BERLAU, Darius Hinks - potpuno ista situacija kao sa prethodnom pričom. Vrlo zanimljiv stil, sjajno pripovedanje (posebno obratiti pažnju na fantastičnu uvodnu scenu), ali ponovo pomalo klimava završnica.

NOBLESSE OBLIGE, Robert Earl - Robert Earl je autor serijala o Florinu i Lorencu - dva lopova, probisveta i prevaranta. Imao sam priliku da pročitam jednu od knjiga iz serijala - u pitanju je bio korektno napisan fantasy. Ništa specijalno, ali dovoljno zanimljivo da vam održi pažnju do kraja i začinjeno sa malo humora. Ovde je situacija potpuno suprotna - Noblesse oblige se može opisati rečima haos i konfuzija. Uopšte mi nije jasno šta je pisac hteo da uradi sa ovom pričom. Ako nekako stignete do kraja, sledi novo iznenađenje - taman kada sam pomislio više ništa ne može da krene naopako, Earl je dokazao suprotno. Ubedljivo najlošija priča u celoj zbirci.

THE LAST RIDE OF HEINER ROTHSTEIN, Ross O'Brien - Od samog početka, O'Brien stvara vrlo neobičnu atmosferu i sporo, ali umešno, vodi čitaoca kroz priču. The Last Ride of Heiner Rothstein po mnogo čemu odudara od ostalih priča u ovoj zbirci, ali mislim da su atmosfera i postavka ovde glavni aduti. Kako se radnja razvija, priča se postepeno pretvara u nešto potpuno neočekivano, a kada dođe kraj - niste baš sigurni šta se dogodilo. Mislim da će neki čitaoci tek iz drugog čitanja shvatiti finale - i to je ujedno najveća zamerka ovoj priči. Imam utisak da je pisac namerno učinio završnicu konfuznom - ali je istovremeno i preterao, učinivši je previše konfuznom. Mislim da jedan deo odgovora leži u činjenici da je ovo prva objavljena priča ovog pisca. Najneobičnija priča u celoj zbirci, u svakom slulčaju.

BROKEN BLOOD, Paul Kearney - Najbolja priča u zbirci. Jednostavan zaplet, odlično vođena radnja i besprekorna izvedba. Paul Kearney zna da piše, u to nema nikakve sumnje. Zanimljiva je činjenica da fantasy piše još od 1992. godine, ali je ovo njegova prva priča smeštena u Warhammer svet. Autor je The Sea Beggars serijala, a 2009. bio je nominovan za David Gemmell Legend Award u kategoriji Best Fantasy Novel.

THE JUDGEMENT OF CROWS, Chris Wraight - priča o čarobnjaku koji dobija zadatak da otkloni kletvu bačenu na jedno selo. Dobrih 20% priče čine epske magijske bitke. Blah. Pomalo dosadno i krajnje neupečatljivo.

WOLFSHEAD, C. L. Werner - Uz Broken Blood, jedna od najboljih priča u zbirci. Priča ima neobičan šmek, karakterističan za western filmove. Moguće je uputiti par manjih zamerki, ali je Wolfshead, u svakom slučaju, pošteno odrađen posao.

Da budem iskren, očekivao sam malo više od ove zbirke. Na kraju, imamo jednu priču koja je po kvalitetu daleko ispred ostalih (Broken Blood), jednu dobru priču (Wolfshead) i dve priče koje su "blizu, ali im nešto nedostaje". Na nekim blogovima se moglo pročitati da je ova zbirka dobra za upoznavanje sa Warhammer svetom. Ne slažem se sa ovom tvrdnjom, čak tvrdim suprotno - ova zbirka će biti zanimljiva samo postojećim fanovima. Ostali, koji nisu čitali ništa od Warhammer naslova a želeli bi, neka potraže neku bolju knjigu.

Još jedna nova knjiga

2010-06-27T21:30:00.007+02:00

Danas sam dobio i poslednju knjigu iz Blades of the Moonsea trilogije - Avenger. Iskreno se nadam da Baker neće razočarati sa završetkom ovog simpatičnog serijala.

Geran Hulmaster made a choice: rescue Miyra or protect Hulburg, the town his family rules. He returned with Miyra only to be sent into exile with his family by Rhovann - a longtime rival determined to ruin him. He would do anything to take Hulburg back - and to extract due justice.
Rhovann Disarnnyl insinuated himself in Hulburg, drove the Hulmasters from their homeland, and created an army of golems to enforce his will. For a time, he was content to watch Geran suffer. But the swordmage soon proved a problem requiring a much more permanent solution.
War is coming to the town of Hulburg. But will it result in the destruction of the Hulmasters, the end of Rhovann's oppressive reign, or the annihilation of the small town that is their battleground? Geran will have to put everything on the line, risking life and soul, to give his family and his people a chance at the lives they should have had.

Richard Baker - Corsair

2010-06-26T18:13:00.002+02:00

Pre izvenog vremena sam na blogu opisao prvi deo "Blades of the Moonsea trilogije", D&D knjižicu po imenu Swordmage. Knjigu sam kupio "na slepo", ne znajući šta da očekujem. Bio sam prijatno iznenađen - Swordmage je sasvim solidan fanasy naslov, klasičan miks akcije i avanture, kojem etiketa "mač i magija" savršeno pristaje.

Na red je došao i drugi deo serijala - Corsair. Stanovnici Hulburga se polako oporavljaju posle događaja opisanih u prvoj knjizi. Ali, moćna gusarska flota pljačka brodove i gradove na obali i pitanje je vremena kada će se Hulburg naći na meti gusara. Stvari dodatno komplikuje to što Hulburgom haraju i male bande odmetnika koje pljačkaju i pale, a desetkovana straža jednostavno ne može da reši sve ove probleme odjednom. Istovremeno, u grad stiže posetilac koji na umu ima samo jednu stvar - da se osveti glavnom junaku (Geran Hulmaster), zbog jednog događaja iz prošlosti. A njegova osveta će biti strašna.

Ne mogu sa sigurnošću da kažem šta je to što čini ovaj serijal tako privlačnim. Struktura je vrlo jednostavna, o ozbiljnoj karakterizaciji nema ni govora, a ne postoje ni bilo kakvi novi koncepti po kojima bi ovaj serijal bio upečatljiv. A opet, "Blades of the Moonsea" odiše nekim karakterističnim šarmom. U stvari, upravo su ova nepretencioznost i klasičan (možda čak pomalo staromodan) pristup bili dobitna kombinacija (barem u mom slučaju). Corsair je zapravo old - school avanturistički roman, knjiga kojoj žanrovska odrednica "mač i magija" savršeno pristaje.

Kao što sam napomenuo u prikazu prvog dela serijala, glavni junaci su tipični heroji, čiji je posao da pobeđuju čudovišta i zlikovce. Dok protiv ovakvog pristupa nemam ništa, on sa sobom povlači i izvesne nedostatke (koji su, naravno, prisutni u obe knjige). Baker svo vreme uspeva da priču održi zanimljivom i nastavlja sa dobrim idejama (jedna od njih je posebno zanimljiva i biće prava šteta ako je ne razradi u poslednjoj knjizi trilogije). On je solidan pisac, i mislim da bi najbolje bilo da se na tome zadržim. Postoje mesta u romanu koja su ili pomalo zbrzana i usiljena, ili pak previše razvučena i to je ono što kvari utisak. Ti segmenti prosto vape za doradom - ali bilo bi možda previše tražiti sve to od knjige poput ove.

Kada se sve sabere i oduzme i ovaj nastavak "Blades of the Moonsea" trilogije je opravdao očekivanja - simpatičan, pomalo old - school, ali u svakom slučaju zabavan fantasy.

Nove knjige

2010-06-22T13:27:00.010+02:00

Ovog vikenda sam dobio dve nove knjige.

Prva knjiga je zbirka kratkih priča smeštenih u Warhammer svet - Death and Dishonour. Pored priča poznatih Warhammer autora (Nathan Long, Robert Earl, C. L. Werner), knjiga sadrži i priče novih, do sada nepoznatih pisaca.

Druga knjiga je u stvari omnibus: The Chornicles of Malus Darkblade, volume 2. Malus Darkblade je vrlo verovatno najpoznatiji tamni vilenjak posle Drizzt Do'Urden-a. Za razliku od Drizzt-a, koji je "dobar momak", Malus je hladnokrvni ubica i generalno, zao, bad-ass lik. Autori serijala su Mike Lee i Dan Abnett (uspešni strip - scenarista i verovatno najpoznatiji Warhammer autor). Prvi omnibus sadrži prve tri knjige u serijalu: The Daemon's Curse, Bloodstorm, Reaper of souls. Drugi omnibus sadrži završetak serijala - knjige Warpsword i Lord of Ruin, kao i kratak strip. Sada mi ostaje samo da pročitam serijal i vidim da li je zaista tako dobar kao što se priča.

Douglas Preston & Lincoln Child - Thunderhead

2010-06-04T22:20:00.003+02:00

Posle duže pauze, vreme je za novi prikaz. Ovaj put, u pitanju je još jedna knjiga tandema Preston & Child - "Thunderhead". Ovi autori su objavili priličan broj naslova, među kojima centralno mesto zauzima serijal o specijalnom agentu Pendergastu (izdavačka kuća "Solaris" iz Novog Sada je objavila pet knjiga iz ovog serijala i ukoliko ih do sada niste pročitali, učinite to što pre). Takođe, Preston & Child su autori i manjeg broja stand - alone naslova koji prate neke od glavnih likova "Pendergast" serijala. "Thunderhead" spada upravo u ovu grupu.

Priča prati arheologa po imenu Nora Kelly, čiji je otac nestao šesnaest godina ranije, tražeći legendarni grad Anasazi indijanaca. Nora iznenada dobija očevo pismo, napisano baš u vreme njegovog nestanka, ali iz nepoznatih razloga poslato tek nedavno. U pismu postoji nagoveštaj da je njen otac zaista pronašao izgubljeni grad - ali šta mu se nakon toga dogodilo i zbog čega je pismo poslato tek sada, ostaje misterija. Nora organizuje ekspediciju, čiji je zadatak da pokuša da na osnovu šturih informacija iz pisma pronađe grad za koji većina arheologa veruje da je samo legenda. Ako bi ga zaista pronašli, bilo bi to najveće arheološko otkriće na teritoriji SAD, ali i šansa za Noru da otkrije šta se dogodilo sa njenim ocem. Ali, od samog početka, stvari kreću nepredviđenim tokom.

"Thunderhead" je klasičan avanturistički roman sa elementima trilera, zanimljiv i napet do samog kraja. Svi sastojci potrebni za jednu dobru avanturu su tu: ekspedicija koja kreće u potragu za misterioznim gradom, ekscentrični bogataš koji finansira ceo poduhvat, nepoverenje između članova ekspedicije koje raste kako roman odmiče, planinarenje, misteriozne ubice koje progone članove ekspedicije, nesreće na putu, poplave i oluje, drevne tajne i još mnogo toga. Istovremeno, budući da je roman samostalna celina i da se radnja odvija pre "Pendergast" serijala, biće podjednako zanimljiv kako fanovima, tako i onima koji nisu upoznati sa delima ovih pisaca. Oni koji su već imali priliku da čitaju pomenuti serijal otkriće kako su se upoznali Nora Kelly i Bill Smithback.

Glavna zamerka se odnosi na pomalo zbrzan i neuverljiv epilog. Imam utisak da su autori odjednom shvatili da su tokom romana zaboravili da ponude objašnjenje za to šta se desilo ocu glavne junakinje (zbog čijeg pisma je čitava ujdurma i počela) i odlučili da pošto - poto daju nekakvo objašnjenje. Moje lično mišljenje je da bi možda bilo bolje da je sudbina Norinog oca ostala nerazjašnjena, umesto smuti - pa - prospi objašnjenja koje sam dobio. Pored ovoga, poglavlja koja prate brata glavne junakinje su nepotrebna - jer ne vode nikuda. Očigledno je da su autori hteli jedno, pa se predomislili i na kraju - ništa. Ideja sa kletvama je zanimljiva, ali imam utisak da joj nije poklonjeno dovoljno pažnje - ona je ovde tek dekor. Moglo bi se reći i par stvari o karakterizaciji, ali s druge strane, u knjigama ovih pisaca karakteriyacija nikada nije bila na visokom nivou - akcenat je uvek bio na atmosferi, napetosti i pripovedanju (a ovde ti elementi funkcionišu kako treba).

"Thuderhead" je dobar avanturistički roman, uprkos nabrojanim manama. Ljubitelji žanra će biti zadovoljni - ako tražite nešto lagano i zanimljivo za čitanje tokom leta, ovo bi mogao biti dobar izbor. Fanovi serijala će imati priliku da saznaju nešto više o prošlosti poznatih likova. Možda nije na nivou najboljih Preston & Child naslova (poput Still life with crows), ali će vam i dalje pružiti dobru zabavu.

Still here...

2010-05-20T13:44:00.001+02:00

Posle kraće pauze, blog nastavlja sa radom. Iako sam imao manjak slobodnog vremena, uspeo sam da pročitam nekoliko zanimljivih knjiga, čiji će se prikazi uskoro naći na blogu :

Thunderhead, Douglas Preston & Lincoln Child
Corsair, Richard Baker
Gardens of the Moon, Steven Erikson

Richard Baker - Swordmage

2010-04-25T13:30:00.007+02:00

Ukoliko učestvujete u diskusiji o fantasy knjigama, i neko od sagovornika pomene D&D naslove, cela diskusija se može pretvoriti u krvavu svađu za svega nekoliko sekundi. Šta je toliko opasno kod D&D knjiga? Pre svega, mišljenja oko njih su vrlo podeljena - neki ih ne bi čitali ni da im platite, drugi ih dižu u nebesa. Mnogo onih koji čitaju "ozbiljan fantasy" bi vas smatrali ludim ako čitate ove knjige; ostali bi vas smatrali ludim ako ih ne čitate. Postoji li uopšte "comfort zone" kada su u pitanju ovakvi naslovi?

Odgovor na ovo pitanje je zaista teško dati. I jedna i druga strana imaju neke dobre argumente. Za početak, veliki broj ovih naslova je namenjen posebnoj ciljnoj grupi - onima koji igraju D&D. Jasno je da se ne radi o knjigama koje pretenduju da budu žanrovska remek - dela. Njihova poenta je čista zabava u holivudskom stilu: jednostavne priče, crno - beli likovi, dobri momci koji istresaju zle momke iz gaća, akcija pršti na sve strane... i tako u nedogled. Pored toga, neke od tih knjiga su zaista, zaista užasne, u svakom pogledu. A opet, u takvom moru naslova i uz toliko različitih pisaca, prosto je nemoguće da ama baš ništa ne valja. Pre ili kasnije, moraće da ispliva nešto vredno pomena, zar ne (ne, Salvatore, ne mislim na tebe)?

Na svu sreću, ima naslova koji spadaju u ovu kategoriju. "Swordmage" je idealna knjiga ako želite da pročitate nešto neobavezujuće, jednostavno i zabavno (a da to i dalje bude fantasy). Ovo je prva knjiga smeštena u "novi" Forgotten Realms (posle događaja koji izmenili čitav svet, poznatih kao Spellplague). Priča prati glavnog junaka, ratnika po imenu Geran Hulmaster, koji se vraća u rodni kraj pošto primi vesti o smrti prijatelja. Ali, po povratku, Geran otkriva da mnoge stvari nisu onakve kakve ih pamti, kao i to da je njegov priajtelj preminuo pod vrlo neobičnim okolnostima. Naravno, glavni junak odlučuje da malo istraži stvar... i tu počinje gužva.

Ovakva postavka je već mnogo puta korišćena, ali Baker prilično dobro vodi celu stvar od početka do kraja (ako izuzmemo prolog, koji deluje kao da je naknadno i na brzinu "nakrpljen"), tako da vam ni u jednom trenutku neće biti dosadno. Čak ni činjenica da su neki obrti predvidivi ne kvari doživljaj. Ne očekujte krakterizaciju kao kod Martina ili Lynch-a, jer je ovde nema - likovi su većinom crno-beli, klasični akcioni heroji. Što se sveta tiče, neki od fanova FR knjiga će verovatno biti razočarani činjenicom da "Swordmage", iako je prva knjiga koja se dešava posle Spellplague-a, ne daje mnogo detalja o novom okruženju (mada mislim da ostalim čitaocima ovo neće smetati). S druge strane, ova knjiga je odličan primer kako se neki klasični koncepti, obogaćeni sa nekoliko dobrih ideja, mogu upakovati u funkcionalnu celinu. Ova knjiga ni u jednom trenutku ne pokušava da bude fantasy roman "veći od života" - autorove ambicije su znatno manje. Njegov glavni cilj je da čitaocu pruži laganu priču sa dosta akcije i dobru zabavu - u čemu potpuno uspeva. Vrlo rado ću pročitati i nastavak, "Corsair".

Zavera, slučajnost... ili nešto treće

2010-04-19T01:13:00.000+02:00

U proteklih nekoliko godina, primetno je opao kvalitet tekstova koji se objavljuju u dnevnim novinama, ali i u brojnim časopisima. Evo i najnovijeg primera (sliku ustupio nemke):

Teorije zavere su oduvek bile zanimljive.

Još jedna nova knjiga...

2010-04-11T01:15:00.010+02:00

Jedan od pisaca koji se (uz Scott Lynch-a) smatra inovatorom i "novom zvezdom" fantasy žanra je Joe Abercombie. Ovaj Englez se proslavio svojom The First Law trilogijom, koju su kritčari opisali kao "delightfully twisted and evil" i "violent, witty and wicked". Danas sam nabavio prvu knjigu trilogije, po imenu The Blade Itself. Evo i blurb-a sa poleđine knjige:

Logen Ninefingers, infamous barbarian, has finally run out of luck. Caught up in one feud too many, he’s on the verge of becoming a dead barbarian, leaving nothing behind but some bad songs, a few dead friends, and a lot of happy enemies.

Nobleman, dashing officer, and paragon of selfishness, Captain Jezal dan Luthar has nothing more dangerous in mind than fleecing his friends as cards and dreaming of glory in the fencing circle. But war is brewing, and on the battlefields of the frozen North they fight by altogether bloodier rules.

Inquisitor Glokta, cripple turned torturer, would like nothing better than to see Jezal come home in a jar. But then Glokta hates everyone: cutting treason out of the Union one confession at a time leaves little room for friendships. His latest trail of corpses may lead him right to the rotten heart of government… if he can stay alive long enough to follow it.

Murderous conspiracies rise to the surface, old scores are ready to be settled, and the line between hero and villain is sharp enough to draw blood. Unpredictable, compelling, wickedly funny, and packed with unforgettable characters, The Blade Itself is fantasy with a real cutting edge.

Deluje vrlo zanimljivo. Postaje sve teže da odaberem koju knjigu sledeću da čitam - na polici mi stoji nekoliko podjednako privlačnih naslova. Na kraju ću morati da presudim starim dobrim eci-peci-pec...

Konačno, prvi odlomak priče

2010-04-05T14:00:00.004+02:00

U proteklih nekoliko godina sam se povremeno bavio pisanjem. Nije u pitanju bilo ništa ozbiljno, mahom kolaboracije na kratkim horor pričama. Jedna od njih, Muzika srca, objavljena je u zbirci priča Istinite laži. Ali, u proteklih godinu dana, počeo sam da ozbiljno razmišljam i o prvom većem, samostalnom projektu. Budući da se pisanjem bavim samo hobistički, kada mi obaveze dozvole, nemoguće je proceniti kada će ovaj projekat biti gotov. Ono što trenutno mogu da kažem je da imam jasno definisanu priču i likove, kao i da su neki manji delovi već napisani. Žanrovski, u pitanju je kombinacija epske fantastike i horora (inače, moja omiljena kombinacija).

Odlučio sam da u sekciji bloga Writing samples predstavim jedan od napisanih segmenata - u pitanju je prolog. Svi komentari su dobrodošli.

Novo poglavlje u Erevis Cale serijalu

2010-04-01T00:53:00.003+02:00

Paul S. Kemp, tvorac popularnog serijala o Erevis Cale-u, najavio je novi (treći) serijal koji će pratiti doživljaje ovog junaka. Prva knjiga će nositi naziv Godborn, dok su nazivi druge dve Godbound i Godslayer. Evo i naslovne strane prve knjige:

Za one koji žele da se upoznaju sa ovim ciklusom, evo kompletne liste knjiga, kao i njihovog redosleda:

"The butler", kratka priča u antologiji "The Halls of Stormweather" (Sembia: gateway to the Realms, book 1)
"Shadow's witness" (Sembia: gateway to the Realms, book 2)
"Erevis Cale" trilogy: Twilight falling, Dawn of night, Midnight's mask
"Twilight war" trilogy: Shadowbred, Shadowstorm, Shadowrealm

"Lies of Locke Lamora" u izdanju "Lagune"

2010-03-23T11:57:00.009+01:00

Izdavačka kuća "Laguna" je pre izvesnog vremena objavila roman "Laži Loka Lamore". Oni koji prate blog, već su imali priliku da pročitaju moj prikaz te knjige. Ako vam je čitanje na engleskom predstavljalo problem - to više nije slučaj. Sada imate priliku da pročitate jedan od najboljih fantasy naslova objavljenih u proteklih pet godina i na srpskom jeziku. Evo i blurb-a sa poleđine knjige:

Ljudi pričaju da je Trn Kamora nepobediv u borbi. Pričaju da krade od bogatih i daje siromašnima. Kažu da je delom čovek, delom legenda, a uglavnom ulična glasina. I u svemu greše. Tek prosečne visine, mršav i prilično nevešt s mačem, Lok Lamora je čuveni Trn, a njegovo najopasnije oružje su pamet i lukavstvo. On krade od bogatih – samo od njih i vredi krasti – ali siromašni neka idu i kradu sami za sebe. Ono što Lok uspe da na prevaru dobije pripada isključivo njemu i njegovoj družini prevaranata i lopova: Gospodstvenim nitkovima. Kamor je njihov grad. Sagradila ga je od prastakla rasa koju niko ne pamti; to je grad pokretnih praznika, prljavih kanala, baroknih palata i prepunih grobalja. Dom je plemićima, trgovcima, vojnicima, prosjacima, bogaljima i divljoj uličnoj deci. Kao i kapa Barsaviju, kriminalnom geniju koji gradom vlada. Međutim, pronose se šapati da je kapi stigao izazov. Izazov od čoveka koga niko nikada nije video, čoveka kome nijedno oružje ne može ništa. Sivi Kralj dolazi. Nikome ne bi bilo pametno da se nađe između kapa Barsavija i Sivog Kralja. Čak ni takvom smrtonosnom mačevaocu kao što je Trn Kamora. A tek Loku Lamori...

Više o knjizi, kao i odlomak, možete naći na sajtu izdavača.

Back to the D&D novels!

2010-03-19T16:42:00.010+01:00

Jutros me je poštar vrlo prijatno iznenadio - u sandučetu me je čekao prvi deo Blades of the Moonsea trilogije, Swordmage (autor je Richard Baker). Evo blurb-a sa poleđine knjige:

Aesperus, the King in Copper.

He was a fearsome necromancer who ruled over this part of the Moonsea hundreds of years ago, and survives as an undead lich who commands the dead of the barrowfields as his slaves.

Too many things that should lie dead and buried under stone rise and walk the Highfells once their tombs are breached.

No one is to open a tomb anywhere within land claimed by Hulburg, and it is considered high treason to collect anything of value buried in a barrow.

It's one of the few laws the Harmachs enforce without mercy.

But someone is robbing them anyway.

Posle svih "ozbiljnih" naslova koje sam čitao u poslednje vreme, uželeo sam se klasičnog D&D, pulp-trash fantasy-ja (uprkos mom love-hate odnosu prema ovakvim knjigama). Ovo je prvi serijal koji se odvija u "novom" Forgotten Realms svetu, nakon katstrofalnih događaja koji su ga izmenili. Ova činjenica, sam zaplet kao i solidne ocene čitalaca su me naveli da kupim knjigu. Šta očekujem? Jednostavnu, laganu zabavu. U svakom slučaju, čim završim sa čitanjem (što će biti uskoro), sledi prikaz.

Evo i besplatnog odlomka za sve zainteresovane (sample chapter).

Scott Lynch - Red seas under red skies

2010-03-08T10:37:00.013+01:00

"The Lies of Locke Lamora", debitantski roman pisca po imenu Scott Lynch, već neko vreme ima status jednog od najboljih fanasy romana objavljenih u proteklih nekoliko godina. Nedavno sam imao priliku da pročitam njegov drugi nastavak, "Red seas under red skies", a tokom ove godine bi trebao da se pojavi i treći, pod nazivom "Republic of thieves".

"TLoLL" mi se izuzetno dopao, ali mi se nije svidelo to što je već ovako rano pisac najavio da će objaviti još šest nastavaka. Bez suštinski novih stvari, ili bar inovativnog pristupa postojećim idejama, serijal bi (pre ili kasnije) počeo da tone. Na kraju, dobili bi ste samo "još jedan fantasy serijal" ili bi jednostavno digli ruke od čitanja. Ovaj put, pad se odigrao ranije nego što sam očekivao, već kod druge knjige. Generalno, "Red seas under red skies" je znatno lošija knjiga, koja pokušava da uradi mnogo stvari odjednom, ali ne uspeva ni u jednoj od njih.

Šta je pošlo naopako? Odgovor nije baš jednostavan.

Ovaj put, zaplet se vrti oko kockarnice Sinspire u gradu Tal Verrar, tačnije - oko njenog sefa, o čijem sadržaju mnogi sanjaju (i ispredaju neverovatne priče). Naravno, glavni junaci odlučuju da pokušaju nemoguće - da opljačkaju Sinsipre. Priču dodatno komplikuje pojava jedne moćne grupe sa kojima junaci imaju neraščišćene račune.

Tokom prvih stotinak strana sve teče prilično glatko, a zatim Lynch odlučuje da povede priču u potpuno novom smeru, i baca junake na piratski brod gde će provesti skoro 2/3 knjige, bez ikakvog vraćanja na prethodno uspostavljeni tok. Prelazak sa glavnog toka priče na ovaj novi, "piratski" deo, je vrlo iskonstruisan i nategnut - imao sam utisak da je pisac pošto - poto želeo da u roman uvede pirate, pa makar i na silu. Da sve bude gore, segment sa piratima je veoma razvučen, umereno zanimljiv i krcat sporednim likovima za koje Lynch ni sam nije siguran da li da ih dalje razrađuje ili ostavi na nivou "nekog tamo pirata". Većina ih se zaglavila na pola puta: kao da pisac želi da ih učini životnijim i značajnijim, ali to, iz nekog razloga, ne radi.

Pravo iznenađenje tek sledi. "Piratski" segment traje i traje, da bi se pred sam kraj, pisac vratio na prvobitni tok i razrešio celu situaciju na jedva 30 strana! Posle onako brižljivo vođene priče u TLoLL nisam očekivao da će Lynch bukvalno skarabudžiti finale.

Uopšte, na mnogim mestima u knjizi se oseća nedostatak ideja. Veliki broj scena je zbrzan ili neuverljiv. Pisac nikako da se odluči u kom smeru da povede radnju i to se oseća tokom čitave knjige. Stiče se utisak da je "Red seas under red skies" pisan na brzinu, bez neke jasne vizije. Nestalo je one magije koja je bila prisutna u prethodnoj knjizi.

To je ujedno i najveća mana ove knjige. Posle prvog dela, očekivanja su mi bila prilično visoka - ali sam dobio roman kojem nedostaje skoro SVE što je prvi deo učinilo tako zanimljivim, a pre svega - duša. Da se razumemo, Lynch nipošto nije loš pisac, ali je u ovom slučaju, daleko ispod nivoa koji je uspostavio sa TLoLL.

Da li je ovo početak sunovrata jednog serijala koji je obaćavao? Ne pod obavezno. Trebalo bi sačekati i treći roman pre nego što se donese bilo kakav sud. Možda je ovo bila samo prolazna faza i "Republic of thieves" ponovo vrati veru u serijal. U suprotnom, bojim se da će se serijal za mene završiti mnogo pre sedme knjige.

Harlan Coben – The Innocent

2010-03-07T22:25:00.002+01:00

Knjige Harlan Coben-a me iz mnogo razloga podsećaju na epizode neke TV serije. Nema tu ničeg spektakularnog, ali je budžet pristojan, gluma prosečna, a ni scenario nije loš – sve u svemu, epizode su dovoljno zanimljive da vam održe pažnju do kraja. Naravno, neke epizode su lošije od drugih, ali je cela serija, generalno, prilično dobra.

Ovo bi bio vrlo precizan opis za većinu Coben-ovih knjiga. On je autor koji je pronašao svoju formulu i čvrsto je se drži iz knjige u knjigu. U suštini, sa svakim njegovim naslovom znate (do izvesne mere) šta da očekujete – dobro ispričanu, napetu priču sa velikim brojem obrta. Kada je napetost u pitanju, Coben definitivno ima šta da ponudi, jer majstorski gradi i održava napetost tokom čitavog romana. S druge strane, veliki broj obrta, prisutan u svim njegovim knjigama (koje sam imao priliku da pročitam), istovremeno je i dobra i loša stvar. Obrti će poslati priču u potpuno novom smeru i raspaliti neizvesnost i zainteresovanost kod čitaoca, ali ukoliko ih ima previše, postaju potpuno besmisleni. Na momente deluje da ih Coben ubacuje samo da bi imao još jedan obrt, a ne zato jer su zaista potrebni.

Tu dolazimo do još jedne zanimljive osobine koja odlikuje Coben-ove knjige: loša završnica. Ovo možda zvuči blesavo, ali zapravo je ozbiljan problem od kojeg pate mnogi pisci. Prilikom izgradnje priče, dešava se da se autor toliko zaplete i odluta, da na kraju nije ni sam siguran kako da završi priču na pravi način. Umesto toga, razrešenje je često iskonstruisano (deus ex machina princip), zbrzano, banalno i uopšte – nezadovoljavajuće. Na ovaj problem sam naišao kod nekoliko Coben-ovih knjiga: posle odlične dve trećine romana, dolazi završnica, koja je prosto – mlaka ili banalna. Jednostavno, posle svega što se izdešavala u prethodnom delu knjige, pročitali bi finale i izustili jedno – meh.

Ali i pored toga, dobrih stvari je bilo dovoljno da poželite da pročitate još neku knjigu ovog pisca.

The Innocent prati glavnog junaka po imenu Matt Hunter. Matt je momak kojeg čeka blistava budućnost, ali se sve to menja posle jedne studentske žurke, gde dolazi tuče sa fatalnim ishodom. Matt završava u zatvoru, osuđen za obistvo. Nekoliko godina nakon njegovog izlaska iz zatvora, pošto je uspeo da dovede život u red, pronađe posao i ženu koju voli, jedan događaj će ga potpuno izbaciti iz koloseka – na njegov mobilni telefon stiže poruka vrlo neobične sadržine. Šta će sve uslediti posle te poruke, Matt ne može ni da zamisli.

Na ovoj postavci, Coben gradi priču na uobičajen način. Tenzija sve više raste kako roman napreduje, a radnja se odvija u dva paralelna toka – jedan koji prati Matt-a, i drugi, koji prati policajku koja radi na slučaju. Priča je standardno dobro ispričana (Coben je to oduvek umeo) – ali autor ni ovde nije uspeo da pobegne od standardnih problema - i dalje su prisutni, samo u manjoj meri nego u nekim ranijim naslovima. Pre svega, mislim na nekoliko vrlo iskonstruisanih situacija u drugoj polovini knjige, koje deluju krajnje predvidivo i ne baš maštovito. I da, nezaobilazni obrt na kraju, koji je takođe prilično nategnut.

Istovremeno, primetio sam da, iz knjige u knjigu, Coben pokazuje veliku ljubav ka totalno pulp sporednim likovima, koji kao da su pobegli sa stranica nekih petparačkih romana, ili iz jeftinih detektivskih TV serija. Zanosne lepotice koje su vrsni detektivi, bogataši koji iz dosade rade opasne stvari da bi bili cool, hrabre kurve mekog srca i slični likovi – Coben kao da ih obožava. Svaka njegova prethodna knjiga je imala barem jedan takav sporedni lik, pa ni The Innocent nije izuzetak. Dok mi ovakvi likovi generalno ne smetaju, ne mogu da kažem ni da mi se to dopada (posebno jer na trenutke imam utisak da im tu jednostavno nije mesto). Mada, možda je u pitanju samo mali omaž svim tim slinim stereotipima iz detektivskih romana, serija i filmova, koji su sasvim sigurno uticali na autora.

Šta na kraju reći za The Innocent? Bez obzira da li ste fan ili se prvi put srećete sa ovim piscem – The Innocent je dobar izbor. Pristojan detektivski roman, napet, sa dobro ispričanom pričom – ništa spektakularno, ali zabavno i neobavezujuće, baš kao i epizoda vaše omiljene serije. Roman je objavljen i na srpskom, od strane izdavačke kuće "Laguna".

Frank Schätzing – The Swarm

2010-03-07T22:24:00.013+01:00

Frank Schätzing je nemački pisac koji je objavio više naslova, ali ga je roman The Swarm (2004) učinio svetski poznatim - samo u Nemačkoj, knjiga je prodata u preko dva miliona primeraka, nekoliko meseci je bila prva na listi najprodavanijih knjiga, prevedena je na 18 jezika, a Holivud već radi na filmu, koji je najavljen za 2011. godinu.

Priča prati dva glavna junaka. Prvi, Sigur Johanson, je biolog koji je angažovan da ispita neobično stvorenje pronađeno prilikom ispitivanja morskog dna zbog postavljanja nove naftne platforme. Drugi, Leon Anawak, živi na suprotnom kraju sveta, u Kanadi, i bavi se proučavanjem kitova. On pokušava da otkrije šta je uzrok iznenadnog neobičnog ponašanja ovih životinja. I jedan i drugi naučnik polako shavataju da su ovi naizgled odvojeni incidenti deo nečeg mnogo većeg i opasnijeg. Ubrzo, širom sveta dolazi do niza neobjašnjivih događaja – brodovi tonu, naftne platforme nestaju a morska stvorenja potpuno menjaju ponašanje, postajući agresivna. Da sve bude gore, niko ni ne sluti da se sprema klimatska kataklizma ogromnih razmera.

Žanrovski, The Swarm je čistokrvna naučna fantastika. Ovde bih posebno istakao ono naučna - Schätzing se izuzetno pripremio za pisanje ovog romana i pokazuje zaista veliko poznavanje podvodnog sveta, biologije, geologije, geofizike i još nekih naučnih oblasti. Za razliku od nekih pisaca (Dan Brown, na primer), koji koriste naučne/istorijske činjnice samo kao začin priči, Schätzing gradi svaki element priče na naučnim osnovama. Količina podataka koju ovaj roman sadrži je zaprešašćujuća i kada je u pitanju obim istraživanja koje je pisac morao da obavi, retko koji naslov može da parira ovoj knjizi. Ali, to je ujedno i prva ozbiljna mana knjige – sve te dodatne informacije čine The Swarm vrlo napornim za čitanje. Na trenutke, Schätzing kao da se gubi u moru informacija i pokušava da čitaocu servira sve zanimljive činjenice do kojih je došao (nezavisno od naučne oblasti), što prouzrokuje veliki zastoj u odvijanju priče. Sama priča se vrlo sporo razvija, a nepotrebno dugačke deonice ispunjene morem podataka totalno ubijaju tempo.

Sledeći problem jeste neverovatan broj sporednih likova koji se pojavljuju u romanu i njihova karakterizacija. Čitava vojska naučnika, istraživača, mehaničara, članova upravnih odbora, Eskima, generala, agenata, prijatelja i bivših devojaka je nagurana u ovaj roman, a samo vrlo mali broj njih ima nekog značaja za priču. Neki se jednostavno pojave i nestanu, neki nastradaju, neki su tu da saopšte čitaocu još naučnih činjenica a neki – ne rade ama baš ništa korisno. Situaciji ni malo ne pomaže to što pojedini likovi dobijaju zasebna poglavlja u romanu, u kojima ih pisac dodatno razrađuje – a onda jednostavno nestanu ili nastradaju. Da ironija bude veća, neki od tih sporednih likova su zantno zanimljiviji od samih glavnih junaka i znatno bolje razrađeni. Često (a posebno u drugoj polovini romana), čitalac neće imati utisak da u romanu uopšte postoje glavni likovi – već gomila ljudi koja priča u glas.

Istovremeno, The Swarm je roman koji pokušava da postigne mnogo toga – ima jaku ekološku poruku, predstavlja kritiku američkog društva, istražuje inteligenciju, etiku i čak se, u drugoj polovini, bavi religijom. Autor je nekako uspeo da izbalansira sve ove ideje, ali ne sa podjednakim uspehom. Ekološka poruka preovlađuje tokom čitavog romana i to je ujedno najjači motiv ove knjige – uticaj ljudi na sredinu u kojoj žive, a bez ikakvog razmišljanja o posledicama. Kritika američkog društva i sistema vrednosti, iako zabavna, je pomalo neozbiljno realizovana. Završetak romana otvara zanimljivu diskusiju o tome kako bi otkriće još jedne inteligentne rase uticalo na svet koji poznajemo.

Dužina ovog romana (oko 900 strana) će možda odvratiti neke od čitalaca, ali dužina, sama po sebi nije problem. Glavni problem je prazan hod, nastao usled prevelikog broj informacija koje se serviraju čitaocu, ali i poglavlja koja se bave likovima koji su od malog ili nikakvog značaja za priču. S druge strane, pisac uspeva da plasira nekoliko vrlo zanimljivih ideja kroz roman i to je ono što delimično spašava stvar. Da je knjiga kraća i bolje napisana, utisak bi bio znatno bolji. Ovako, preporučio bih knjigu samo najupornijim čitaocima, koji su u stanju da izdrže do kraja i pri tom zaista vole ovakav SF. U suprotnom, potražite nešto drugo, jer postoji velika šansa da umrete od dosade.

Douglas Preston & Lincoln Child – The Wheel of Darkness

2010-03-07T22:24:00.012+01:00

Douglas Preston i Lincoln Child su autori velikog broja romana, među kojima posebno mesto zauzima serijal o specijalnom agentu Pendergastu, kao i roman The Relic, koji je svojevremeno poslužio kao uzor za istoimeni film. Knjige ovih autora bi se mogle opisati kao veoma uspešna kombinacija trilera, horora i SF-a (mada su SF elementi prisutni samo u pojedinim knjigama) . U svakom slučaju, u pitanju su pisci koji, kada je ovakva mešavina žanrova u pitanju, spadaju u sam vrh.

Pomenuti serijla o agentu Pendergastu do sada ima deset nastavaka, a knjige 3 – 7 su objavljene i kod nas (izdavač je Solaris iz Novog Sada):

The Relic
The reliquary
The Cabinet of curiosities (Kabinet Čudesa)
Still life with crows (Mrtva priroda s vranama)
Brimstone (Sumpor)
Dance of Death (Ples smrti)
Book of the dead (Knjiga mrtvih)
The Wheel of Darkness
Cemetary Dance
Fever dream

Iako svaka od prvih pet knjiga predstavlja posebnu priču, pored glavnih junaka, povezuje ih još jedan element – sukob Pendergasta i njegovog brata. Ovaj element je uveden u The Cabinet of Curiosities, poprima sve veće razmere u narednim knjigama i doživljava vrhunac u Dance of Death i Book of the Dead. Ovaj mini – serijal je odlično napisan, ima kompleksnu, zanimljivu i brižljivo vođenu priču punu napetosti i neočekivanih obrta, a i likovi, iako ne previše detaljni, će vam prirasti za srce (posebno glavni janak, ekscentrični agent FBI, koji primenjuje veoma neobične metode prilikom rešavanja slučajeva). Still life with crows bi trebalo posebno istaći, jer je verpvatno najbolja knjiga u serijalu i jedan od najboljih trilera koje sam ikada pročitao. Uopšte, čitav serijal pruža sjajnu zabavu i vrlo dobro kombinuje najbolje elemente različitih žanrova.

Naravno, postoje izvesni problemi, koji postaju sve evidentniji kako serijal odmiče. Priča se postepeno obogaćuje uvođenjem određenih sporednih likova i pod – zapleta, ali na žaslot, to ne funkcioniše uvek (tipičan primer je Constance Greene). Istovremeno, iako je Pendergast zvezda serijala, njegov lik je prilično nespretno građen – autorima je postalo jasno da on ne može da bude superheroj, ali su u pokušaju da ga učine ljudskijim malo uprskali.

The Wheel of Darkness ove probleme podiže na potpuno nov nivo i dodaje još neke, za koje ne bih verovao da ću ih sresti u knjigama ovih autora. Radnja romana se odvija neposredno posle događaja opisanih u The Book of Dead: Pendergast i Constance bivaju uvučeni u potragu za neobičnom relikvijom ukradenom iz manastira na Tibetu. Za početak, zaplet je veoma jednostavan, dok postavka podseća na priče o Šerloku Holmsu ili Herkulu Poarou. To ne bi bio nikakav problem, da prva trećina knjige ne pati od užasnih problema po pitanju vođenja priče, dijaloga i uopšte, stila pisanja. Stvari se u ostatku knjige znatno popravljaju i autori uspostavljaju stanje na koje smo navikli, ali i dalje ne postoji objašnjenje za veoma lošu prvu trećinu.

Likovi su, barem meni, bili veoma iritantni. Constance Greene mi je od početka nesimpatična i ova knjiga samo učvršćuje moj stav. Pendergast je, s druge strane, veoma dosadan. On jeste super – agent, ali negde mora da se povuče crta. Priča uspeva da održi pažnju do kraja (naravno, pošto preživite tragični početak), ima i par veoma zanimljivih momenata i dozu napetosti, ali je po svim elementima daleko iza onoga što su autori radili u prethodnim knjigama. Predvidivo i ne baš originalno.

The Wheel of Darkness je prilično nepotrebna knjiga. Daleko od toga da je potpun promašaj – nije, ali bih je preporučio isključivo fanovima (što je i glavni razlog zbog kojeg sam je pročitao). Znam da je teško uspešno voditi jedan serijal duže vreme, ali ovi autori su uspevali u tome, barem do sada. Iskreno se nadam da je ovo samo prolazna faza (koja je morala da nastupi, kad – tad), ali ukoliko i naredna knjiga bude krenula ovim smerom – napustiću serijal bez trunke kajanja.

NAPOMENA: Douglas Preston i Lincoln Child, su objavili nekoliko naslova koji nemaju dodirnih tačaka sa ovim serijalom. Pored ovih kolaboracija, postoje i knjige koje su autori objavljivali odvojeno.

Scott Lynch - The Lies of Locke Lamora

2010-03-07T22:18:00.004+01:00

Pre izvesnog vremena, u knjižari sam naišao na knjigu veoma zanimljivog naslova – The lies of Locke Lamora, od meni potpuno nepoznatog autora po imenu Scott Lynch. Na osnovu onoga što sam pročitao u blurb-u, stekao sam utisak da bi ovo mogla biti veoma zabavna knjiga, drugačija od onoga na šta sam navikao kada je fantasy u pitanju. Utisak me nije prevario – bez ikakvog preterivanja, mogu da kažem da je The lies of Locke Lamora jedan od najboljih fantasy naslova koje sam ikada pročitao.

Glavni junak, Locke Lamora, je vođa male bande lopova i prevaranata pod imenom Gentlemen Bastards. Ali, oni nisu šibicari i ulični džeparoši – oni su majstori prerušavanja, glume i improvizacije, najbolji u svom poslu. Njihove žrtve su isključivo bogati trgovci, plemići i ostali pripadnici visokog društva, koji ni ne sanjaju da bi mogli biti opljačkani, posebno ne onako kako to čine Gentlemen Bastards – u velikom stilu. Ali, problemi nastaju kada Locke i njegovi prijatelji, previše sigurni u svoje sposobnosti, odluče da opljačkaju jednog od najbogatijih gradskih plemića. A to je tek početak priče.

Pre svega, ovo nije klasičan fantasy roman, u smislu da opisuje avanturu epskih razmera, heroje pred kojima je nemoguć zadatak ili daje detaljan i razrađen svet/panteon/sistem magije. Scott Lynch pristupa žanru na drugačiji način i pravi miks elemenata koji daje izuzetnu celinu. Umesto priče koja se proteže kroz narednih XYZ knjiga, Lynch servira priču znatno manjeg obima, ali dovoljno kompleksnu, protkanu obrtima i napetošću i majstorski je vodi od početka do kraja. Naravno, najbolje priče ne govore o događajima, već o likovima. Upravo to je glavni adut ove knjige – odlična karakterizacija. Možda ne na nivou Džorža Martina, ali i dalje odlična. Likovi su zaista živopisni i Locke Lamora, Jean Tannen, kao i ostali članovi bande Gentlemen Bastards će vam zaista prirasti za srce. Oni su ti koji nose priču i u svakom smislu opravdavaju ime svoje bande. Ali, Lynch se tu ne zaustavlja – roman je prošaran podjednako živopisnim sporednim likovima – trgovcima, plemićima, razbonjicima, kurvama, sveštenicima i mnogim drugim. Ako se tome doda maštovit i vešto dočaran ambijent u koji je smeštena radnja romana – grad Camorr, koji po mnogo čemu podseća na Veneciju – dobija se kombinacija koja je, u ovom slučaju, pun pogodak.

Činjenica koja me je veoma iznenadila je to da je The lies of Locke Lamora debitantski roman. Scott Lynch je dokazao da je više nego talentovan pisac, koji pored toga što donosi mnogo (preko potrebne) svežine u žanr, vešto barata kako elementima žanra, tako i elementima caper romana (što TLOLL svakako jeste). Naravno, postoji nekoliko sitnih zamerki. Jedna od stvari koja mi je zasmetala je to što dijalozi, iako dobri i protkani humorom, često sadrže moderne psovke koje, jednostavno, deluju pomalo nakaradno u čitavom okruženju koje Lynch uspostavlja. Prosto rečeno – tu im nije mesto. Da, upotrebljene su u dobrom kontekstu, ali sam u par navrata imao utisak da neke od rečenica izgovaraju gangsteri iz geta, a ne likovi ovog romana. Ostale zamerke se odnose na motivaciju nekih likova, kao i na bespotrebno razvlačenje prisutno u dva – tri poglavlja.

Tokom čitanja će vam postati jasno da bi ova knjiga bila sjajna osnova za film – izgleda da Warner Brothers deli to mišljenje i film The lies of Locke Lamora je najavljen za 2011. godinu. Ono što mene plaši je činjenica da je Scott Lynch najavio još 6 nastavaka! Drugi nastavak, Red seas under red skies se pojavio 2007. godine i naišao na veoma dobre kritike. Dok nemam ništa protiv da čitam još knjiga koje prate avanture ovih likova (da, naručio sam Red seas… čim sam završio sa čitanjem), imam utisak da je sedam, ipak previše i da će Lynch početi da se ponavlja, osim ukoliko ne ponudi nešto zaista izuzetno (a njegov izdavač tvrdi da je upravo to slučaj). Ako svaka knjiga bude bila samostalna (poput TLOLL) – još bolje.

Bez obzira na to koliko nastavaka bude izdato, The lies of Locke Lamora ostaje jedan od najboljih fantasy naslova objavljenih u proteklih 4-5 godina i kao što sam već izjavio, jedan od najboljih koje sam ikada pročitao. Bez obzira na to da li ste tek zakoračili u fantasy, ili ste pasionirani ljubitelj žanra, ovo je knjiga koja zaslužuje da se nađe u vašoj kolekciji. Čak i ako nikada niste čitali fantasy, pružite joj šansu. Kada su knjige u pitanju, bolju zabavu je veoma teško naći.

Dan Brown - The lost symbol

2010-03-07T22:16:00.004+01:00

Dan Brown je jedan od onih pisaca koji sebi mogu da priušte luksuz objavljivanja loših knjiga. Zašto? Odgovor je vrlo jednostavan – postoji prava armija obožavalaca koja će kupiti sve što Dan Brown napiše. The Lost Symbol je samo prvog dana prodao preko milion primeraka u USA i UK, a na New York Times listi bestselera je šest nedelja držao prvo mesto, a nakon toga ostao u Top 10. Kao i u slučaju romana Da Vinci Code, želeo sam da vidim da li je ovakav hype zaista opravdan, iako mi je iskustvo govorilo potpuno suprotno. Kao i Da Vinci Code, The Lost Symbol nema kvalitet koji opravdava njegovu popularnost, čak je situacija ovde još mnogo gora.

Moje prvo upoznavanje sa ovim piscem bio je njegov roman Angels & Demons. Iako je u ptianju bio preko svake mere nabudžen, na momente prilično naivan i banalan triler, ipak sam mu na kraju dodelio prelaznu ocenu. Da Vinci Code je, s druge strane bio dosadan, razvučen i pretenciozan – ukratko, jedva prosečna knjiga. Istovremeno, epitet intelektualni triler, koji mu je često dodeljivan, bio je sve samo ne opravdan. Lepo upakovane, probrane zanimljivosti vezane za istoriju, nauku i umetnost su upravo to – zanimljivosti. Mnogo više od toga je potrebno da bi se nekom naslovu odmah nalepila etiketa intelektualnog romana. I najgore od svega, samo razrešenje – koje je izazvalo silne polemike i oko kojeg se digla prašina – je daleko od spektakularnog, bogohulnog ili šokantnog. Hype koji je pratio knjigu bih pre pripisao agresivnoj reklamnoj kampanji, neznanju čitalaca, ili kombinaciji ova dva faktora.

A onda je usledio The Lost Symbol. Ako je Da Vinci Code bio jedva prosečan, ova knjiga je jednostavno – loša. Ovaj put, profesor Robert Langdon mora da spase svog prijatelja, Pitera Solomona, inače istaknutog člana masonske lože. Solomona je kidnapovao čovek koji od Langdona želi nešto krajnje specifično. Cela stvar se dodatno komplikuje kada se umeša CIA, čiji agenti tvrde da otmičar poseduje neke informacije koje mogu da izazovu katastrofu na državnom nivou. Iako bi ovakva postavka nekom iskusnijem piscu pružila dovoljno materijala da napravi blokbaster po uzoru na holivudske hitove (što bi bilo sasvim u redu), The Lost Symbol više liči na neki trećerazredni film koji se bavi teorijom zavere i masonima. Autor čitavu priču vodi vrlo trapavao i nemaštovito, razvlačeći je u nedogled. Na trenutke se pitate da li uopšte postoji ikakav zaplet, ili se likovi jednostavno šetaju od mesta do mesta i pričaju koješta. Postoji čitav niz poglavlja koja nemaju nikakav drugi smisao, osim da povećaju broj strana – ne doprinose daljem odvijanju priče, razvoju likova, niti bilo čemu drugom. Istovremeno, tenzija skoro da ne postoji (što je potpuno neverovatno za roman ovog tipa). Nažalost, ovo su samo neki od problema.

Dijalozi su užasni. Dijalog između Roberta Langdona i inspektorke CIA Inoe Sato je idealan primer – toliko je loše, da knjiga postaje zabavna na potpuno nov način. Svo vreme, imao sam utisak da pratim dijalog dva maloumnika. Ovo nije slučaj samo sa pojedinim poglavljima, već sa celom knjigom.

Sledeći veliki problem su likovi. Dan Brown nikada nije važio za autora koji može da napravi dobru karakterizaciju, posebno kada su negativci u pitanju – uvek su bili čist kliše i potpuno neubedljivi. Tako je bilo u Angels & Demons, Da Vinci Code, a tako je i ovde. Iako se autor tokom romana trudi da razradi lik glavnog negativca, krajnji rezultat je daleko od uspešnog. Uopšte, The Lost Symbol je parada nemaštovitih, loših likova, čije je ponašanje u određenim trenucima daleko od logičnog. Profesor Robert Langdon se ovde posebno ističe jer se tokom dobrog dela romana ponaša kao totalni moron, dok bi Inoe Sato mogla da se opiše frazom kako mali Đokica zamišlja agente CIA. Ni ostali likovi nisu ništa bolji.

Što se tiče zanimljivosti vezanih za nauku i umetnost, kao i njihovih neobičnih preplitanja ili podudarnosti, Dan Brown ume da odabere i servira stvari koje jesu zanimljive. Na nesreću, ovaj put je previše podataka koji nisu ni u kakvoj vezi sa dešavanjima u romanu i pre deluju kao Langdonovo (autorovo?) razmetanje, nego smislen deo priče. Angels & Demons, kao i Da Vinci Code u izvesnoj meri, uspeli su da ove informacije integrišu u priču na smislen način. Ovde to nije slučaj – autor čitaoca prosto bombarduje podacima, da bi se na kraju ispostavilo da je njihov značaj za celokupnu priču mali ili nikakav.

The Lost Symbol bi mogao da bude prosečan triler – ali tek posle obimnih prepravki. Da se razumemo – ima i mnogo gorih knjiga, ali to nikako ne treba da bude opravdanje. Ako se u obzir uzme da je rad na romanu trajao nekoliko godina, nedopustivo je da krajnji rezultat bude ovakav. Dan Brown je ovime samo još jednom dokazao da milionski tiraži i neverovatan hype ne garantuju dobru knjigu. Knjigu bih preporučio samo najvatrenijim obožavaocima ovog pisca… a možda čak ni njima.

Patrick Lee - The Breach

2010-03-07T22:14:00.003+01:00

by Matic Ivan

Zamislite Džeka Bauera (iz serije 24) u epizodi Dosijea X, u mešavini brze i kompleksne radnje sa elementima paranormalnog; to bi bio ukratko opis naučno-fantastičnog trilera sa nazivom “Breach” (Procep), autora Patrika Lija.

Protagonista, Trevis Čejs (Travis Chase), ex-robijaš i ex-policajac, koji se po odsluženju kazne za ubistvo, odlučuje da svoje dane slobode provede u divljinama Aljaske. Meditrajući o svojoj budućnosti nailazi na srušeni Boing 747, unutar koga nalazi stravičan prizor: tela pripadnika tajne službe i telo prve dame SAD-a. Poslednjim snagama, u krvi, ona mu ostavlja specifična uputstva na parčetu papira, obaveštavajući svakog ko ga pročita da ni u kom slučaju ne kontaktira lokalne organe vlasti, već da se obrati misterioznoj organizaciji pod nazivom “Tangenta”.

Čitajući ovu knjigu nailazićete na delove koji vam deluju nelogično. Međutim, progresijom će se pokazati da se zapravo dešavaju uporedo, što dodatno doprinosi mistifikaciji događaja, poput iznalaženja delova slagalice. Tako, poglavlje za poglavljem, vi dobijate po novi deo slagalice koji treba staviti na svoje mesto. Što čini ovaj roman zanimljivim svakome ko uživa u misterijama. Ili ko je svojevremeno uživao čitajući Martija Misteriju.

Ovo je literarno delo savremene gejming kulture. Svakako se može osetiti uticaj video igara i popularnih tehnologija na autora. Stoga, pojedini delovi neodoljivo podsećaju na Black Mesa Research Facility iz HalfLife-a. To ovaj roman čini prilagođeniji savremenijoj čitalačkoj publici, koja je odrasla na naslovima kao što je Half-Life. U nekim slučajevima je neophodno biti upoznat sa savremenim IT trendovima, kako bi se bolje razumele specifične nijanse zapleta.

Likovi definitivno nisu jednodimenzionalni. Često se nalaze u situaciji da donose moralno upitne odluke. Gde, naravno, vole da preteruju sa racionalizacijom. To ih čini zanimljivim, ali u nekim slučajevima i preterano “ljudskim”. Glavni lik je poseban, u tom smislu, da je neko ko je imao prilike da odgovara za svoje postupke. Dok se ostali uglavnom nalaze iznad ili izvan zakona. Tako da, Trevis, ponekad ima jedinstvenu percepciju na dešavanja. Očigledno, savest romana.

Treba takođe napomenuti da je “The Breach” autorov prvenac u seriji romana o Trevisu Čejsu. Tako da je već najavljen nastavak sage Trevisa Čejsa, na čijoj realizaciji autor već uveliko radi. Što dosta govori o samouvernosti autora i izdavača u uspeh svog prvog romana. Zato, definitivno, preporuka.

Scott Sigler - The Infected

2010-03-07T22:13:00.008+01:00

Scott Sigler je u žižu javnosti dospeo 2005. godine, kada je objavio svoj prvi roman, EarthCore. Ono što celu stvar čini zanimljivijom je to da je EarthCore prvi podcast roman ikada objavljen. Sigler je roman ponudio preko iTunes-a i za vrlo kratko vreme stekao preko 10 000 pretplatnika. Od tog trenutka, njegova popularnost stalno raste. Infected je izdat 2008. godine, (mada sam podcast datira iz 2006) a po žanru predstavlja mešavinu SF-a i horora.

Priča romana prati momka po imenu Perry Dawsey, sportistu čija se karijera prerano okončala zbog teške povrede kolena. Problemi počinju onog trenutka kada Perry dobije neobičan osip na telu. Ono što je počelo kao nervirajući svrab, vrlo brzo prerasta u nešto mnogo gore – glavni junak postaje svestan da u njegovom telu raste novi, strani organizam. Koji poseduje sopstvenu inteligenciju.

Mada ova postavka nije ništa revolucionarno u okvirima žanra, Sigler ima nekoliko veoma dobrih, svežih ideja. Pre svega, tu mislim na poglavlja koja prate glavnog junaka. U pitanju nije klasični stereotip običnog momka u neobičnoj situaciji – Perry Dawsey je izuzetno preke naravi, zbog čega je mnogo puta tokom života zapadao u nevolje. Upravo ovo će ga dovesti u neke neverovatne situacije tokom romana. Poglavlja koja prate ostale likove – biologa Margaret Montoya-u i agenta FBI Dew Phillps-a – iako dobro napisana i zanimljiva, jednostavno obiluju klišeima. Istovremeno, ni jedan od ta dva lika nije interesantan kao Perry Dawsey – previše su crno – beli i nalik bezbrojnim FBI agantima i biolozima koje smo imali priliku da vidimo u filmovima i knjigama.

Sigler dobro vodi priču, uz dosta napetosti i obrta. Jedini pravi problem dolazi na kraju knjige, koji deluje čudno i pomalo zbrzano. Ne znam zašto, ali mi je sve ličilo na kraj nekakvog pulp romana ili lošeg SF filma TV produkcije. Imam utisak da Sigler jednostavno nije znao kako da završi celu stvar, ili mu je ponestalo inspiracije. Kraj, ovakav kakav je, nije totalna propast, ali deluje previše jeftino.

Infected je primer da se od nekoliko klišea, uz par sjanih ideja i dobro vođene priče, može napraviti kvalitetan roman. Ako tražite žestok, zabavan i ne previše zahtevan roman sa dosta akcije (doduše, sa slabim završetkom), Infected je pravi izbor.

William King - Gotrek & Felix serijal

2010-03-07T22:13:00.007+01:00

Warhammer Fantasy je svet koji je kompanija “Games Workshop” stvorila za potrebe svojih igara, pre svega za istoimenu igru sa minijaturama (a kasnije i igara na tabli, RPG sistem pravila, kartičnih igara i čitavog niza kompjuterskih igara). Setting postoji više od 25 godina i važi za jedan od najpopularnijih setting-a ikada stvorenih za potrebe igara. Kao i kod sličnih proizvoda, postoji čitav niz knjiga čija je radnja smeštena u ovaj svet.

Generalno, problem kod ovakvih knjiga (pisanih da popularizuju određene društvene igre) je taj što su, u najvećem broju slučajeva, loše. Ovo je posebno bio slučaj kod knjiga baziranih na Dungeons & Dragons sistemu. U moru bezbrojnih Forgotten realms i Dragonlance naslova, zabrinjavajuće je mali broj onih koje liče na nešto. Ciljna grupa ovih knjiga su tinejdžeri i najzagriženiji fanovi pomenutih igara – oni koji traže ozbiljniji pristup žanru, moraće da traže na drugom mestu. Da stvar bude još gora, pisci koji se angažuju su izuzetno loši – to što publiku čine tinejdžeri i fanovi, ne znači da im se može servirati svaki skriboman (čast retkim izuzecima).

Naravno, pitanje koje se nameće je – da li knjige bazirane na Warhammer svetu pate od istih problema? Odgovor je, bez ikakve dileme – da. Ali, ovde postoji nekoliko naslova koje vredi istaći, jer su uspeli da privuku pažnju kako fanova igara, tako i onih koji to nisu (što, u ovom slučaju, nije mala stvar). Istovremeno, pisci koji se angažuju su definitivno bolji, pa je ukupan kvalitet knjiga malo (ali ne previše) veći. Kao i u slučaju D&D knjiga, i ovde je prisutna hiperprodukcija, ali se vremenom pojavilo nekoliko naslova koji su svojim kvalitetom odskakali od proseka. Gotrek & Felix serijal spada u jedan od njih.

Ovaj serijal važi za jedan od najpopularnijih koje je Black Library ikada izdao. Do sada je izdato 12 nastavaka, ali se ovaj prikaz bavi prvim i drugim omnibusom, koji sadrže prvih 6 knjiga. Autor William King je napustio serijal posle sedme knjige, a priču je nastavio Nathan Long. Serijal prati doživljaje dva junaka, patuljka Gotreka Gurnissona i pesnika po imenu Felix Jager. Gotrek je izopšten iz svog klana, zbog nekog događaja o kojem ne želi da priča. Da bi se iskupio i povratio čast, pristupio je redu fantaičnih ratnika koji iskupljenje traže kroz smrt u borbi. Sada luta svetom i srlja iz bitke u bitku, u potrazi za protivnikom koji bi mu omogućio slavnu smrt. Jedini problem je što još uvek nije našao nekog takvog – smrt ga, igrom sudbine, zaobilazi. Felix Jager je sin bogatog trgovca, propali student i nesuđeni pesnik, koga više privlače avanture i kavge, nego lagodan život koji otac može da mu obezbedi . Kada mu Gotrek igrom slučaja spasi život, Felix mu se (mrtav pijan) zaklinje da će opisati njegovu slavnu smrt u veličanstvenoj pesmi. Naravno, to će ih odvesti u čitav niz krajnje opasnih situacija. Prvi omnibus sadrži knjige Trollslayer, Skavenslayer i Daemonslayer. Prva knjiga je zapravo zbirka kratkih priča. Nisu sve podjednako dobre, ali konačan utisak je da zbirka nije loša i pruža dobru zabavu. Prava stvar počinje sa drugom knjigom, Skavenslayer, gde King uvodi jednog od najsimpatičnijih likova u serijalu, Skavnenskog vođu po imenu Thanquol, negativca čiji veliki planovi neslavno propadaju i koji će vas često nasmejati. Od tog trenutka, svaka naredna knjiga se nadovezuje na prethodnu – i dalje svaka ima zasebnu temu, ali postoje elementi veće priče koji počinju da se polako prepliću. Treća knjiga, Daemonslayer, iako počinje slabo, lepo zaokružuje čitav prvi omnibus.

U suštini, prvi omnibus je sasvim solidan, primer laganog, neobavezujućeg, akcijom nabijenog fantasy-ja koji možete čitati na odmoru ili tokom predaha od nečeg ozbiljnijeg. Ali, upravo pomenuti početak treće knjige je ono što, na žalost, nije bila prolazna mana, već je preraslo u zaseban problem i postalo glavno obeležje u nastavku serijala – repetitivnost.

Tokom drugog omnibusa, koji objedinjuje knjige Dragonslayer, Beastslayer i Vampireslayer, repetitivnost dolazi do punog izražaja. Iako King ima zanimljive ideje, solidno vodi čitavu radnju i ima nekoliko vrlo zanimljivih likova, iz knjige u knjigu se ponavlja isti šablon i to čitaoca dovodi do ludila. Likovi nemaju nikakav pravi izazov, iz svake problematične situacije izlaze sa lakoćom, dok se većina sporednih likova pojavljuje samo da bi doživela strašnu smrt (što samo znači da pisac nije znao šta tačno da radi sa njima). Gotrek iz knjige u knjigu postaje toliko moćan, da ga čitalac posmatra isključivo kao namrgođenu mašinu za ubijanje, a ne lik. Felix je bolji, ali i on pati, pre svega od neiskorišćenih ideja (a mogao je biti sjajan lik). Paradoksalno, sporedni likovi, pre svega negativci, su brižljivo razrađeni i daleko zanimljiviji od glavnih junaka. Thanquol je izuzetno simpatičan i njegova poglavlja su zaista zabavna, ali kada shvatite da će svaki njegov plan pasti u vodu, sve polako počinje da gubi smisao. Nema neočekivanih obrta, nema ničega što bi malo poremetilo uspostavljen ritam. Scene borbe često postaju samo izgovor za još nekoliko strana – drugi omnibus je pun predugačkih scena borbe.

Naravno, posle ova dva omnibusa, izgubio sam želju za čitanjem nastavaka (uostalom, Robert Džordan nas je naučio da ništa što ima preko 12 knjiga ne može na dobro da izađe). Prava šteta, jer je ovo mogao biti veoma simpatičan fantasy serijal, samo da se nije istrajavalo pogrešnim stvarima. Svi sastojci su bili tu, ali ni jedan od njih nije iskorišćen. Da li je razlog bila nesposobnost autora ili samo udovoljavanje fanovima i željama izdavača – ne znam, ali sam siguran da je moglo mnogo bolje. Ovako, ostaje jedan veliki, prosečan fantasy serijal sa neiskorišćenim potencijalom.