Monday, July 11, 2011

Steven Erikson - Deadhouse Gates

Deadhouse Gates (The Malazan Book of the Fallen, Book 2)

Pre izvesnog vremena sam napisao prikaz prve knjige iz serijala "Malazan book of the fallen", Gardens of the Moon. Čitanje te knjige bilo je neobično (i naporno) iskustvo, a konačni utisak je bio polovičan. Gomila sjajnih ideja, kao i zanimljiv zaplet sa jedne strane i konfuzan, za čitanje vrlo naporan stil sa druge strane. Istovremeno, struktura knjige i način pripovedanja su od čitaoca zahtevali da zaboravi na bilo kakav smisao (ili nagoveštaj istog) tokom prvih 300 ili 400 strana. Ova činjenica me je više puta navela na pomisao da odustanem od čitanja, ali sam ipak izdržao do kraja. I ne samo to - pružio sam šansu nastavku.

I shvatio da bih napravio veliku grešku da sam prekinuo sa čitanjem ovog serijala.

No, krenimo redom. Steven Erikson (pravo ime Steven Rune Ludin) je jedan od retkih modernih autora fantastike koji su uspeli da svoj serijal privedu kraju. Početkom godine je objavljena poslednja knjiga serijala, pod nazivom The Crippled God, i time je stavljena tačka na priču zaista epskih razmera - ukupno deset knjiga i skoro isto toliko hiljada stranica (da dobro ste pročitali, oko 10 000 strana). Ako uračunamo i neke spin-off serijale i zbirke kratkih priča, taj broj je još veći. Tokom nešto više od jedne decenije (koliko je bilo potrebno da se serijal privede kraju) Erikson je stekao veliki broj prilično vetrenih fanova, koji su uporno tvrili kako je ovaj pisac jedinstven slučaj u žanru epske fantastike. Nakon čitanja prve knjige, bilo mi je teško da poverujem u to, ali nakon "Deadhouse Gates" sam definitivno postao jedan od fanova.

"Deadhouse Gates" počinje upravo tamo gde se "Gardens of the Moon" završava. Priča se sastoji iz tri glavna toka. Jedan od ovih tokova prati poznate likove iz prvog dela. Fiddler i Kalam, članovi Bridgeburners čete, kreću na misiju koja ih vodi daleko na jug, u srce pustinje. Stvari dodatno komplikuje to što se na jugu priprema ustanak protiv Malaškog carstva (o kojem pričaju neki od likova u prvoj knjizi), koji može imati nesagledive posledice - na sve strane besne ratni sukobi i čitav jug je u haosu. Na ovoj misiji im se pridružuju Apsalar i Crokus, kao i dva nova lika - Mapo i Ikarijum, mistični ratnici - lutalice, koji takođe tragaju za nečim u pustinji.

Drugi tok prati grupu vojnika, koji se zajedno sa ostatkom Malaške vojske i izbeglicama povlače pred pobunjenicima. Budući da su se stvari na jugu otele kontroli, svi pripadnici Malaške vojske se povlače, evakuišući stanovništvo - dok ih u stopu prate desetine hiljada pobunjenika željnih krvi.

Treći tok prati Felisin, devojku iz plemićke porodice koja je bačena u ropstvo kako bi se sprala ljaga sa porodičnog imena. Ali, beg iz ropstva će joj doneti čitav niz novih problema - a to je tek početak.

Problemi sa stilom i naracijom kojih je bilo na sve strane u Gardens of the Moon ovde su prisutni u manjoj meri - i dalje je jasno da je u pitanju Erikson, ali je uočljiv veliki napredak. Smatram da je ovo od velike važnosti, jer je postavka dovoljno kompleksna (i ta kompleksnost raste kako knjige odmiču) i zahteva veštog pisca - jer u protivnom knjiga deluje kao čisto gađanje ogromnom količinom podataka. I zaista, Deadhouse Gates i po obimu strana i po kompleksnosti prevazilazi prethodnu knjigu, ali se ovaj put sve prati mnogo lakše, uz manje praznog hoda. Napredak nije ostvaren samo kada je naracija u pitanju; knjiga ne pati od banalnih, repetitivnih stilskih gluposti kojima je Gardens of the Moon obilovao.

Naravno, ovakva postavka, sa više paralelnih tokova koji u jednom trenutku počinju da se prepliću i velikim brojem likova iz čije perspektive se posmatraju događaji, priziva neizbežno poređenje sa knjigama Džordža Martina. Iako sam protiv ovakvog poređenja, jasno je da se može govoriti o izvesnim sličnostima, ali su u pitanju dva suštinski različita pristupa. Martin priča o likovima i oni su centralno mesto njegovih knjiga. Zadivljujuće su složeni i pre svega životni, opipljivi - i to je glavni razlog zbog kojeg fanovi vole Pesme leda i vatre i raduju se i pate zbog sudbine svojih omiljenih likova. Erikson takođe ima upečatljive likove, ali oni nisu ni blizu Martinovim. Eriksonovi likovi ne poseduju toliku kompleksnost, pa čak ni ljudskost (doduše, neki od njih i nisu ljudi). Oni su pre na nivou strip - junaka i žanrovskih stereotipa. Neobični i maštoviti jesu, u to nema sumnje, ali su često jednostavno hladni i dehumanizovani. U središtu Eriksonove naracije se nalaze događaji epskih razmera koji oblikuju svet, prema kojima sve drugo gubi na značaju. Istovremeno, u prisustvu brojnih bogova, demona i polubogova, obični smrtnici ne mogu baš uvek da dođu do izražaja. Istovremeno, ono što na trenutke iritira je prisustvo krajnje velike doze samosvesti i duhovnosti kod skoro svakog lika, pa i najobičnijeg prašinara - imam utisak da kod Eriksona preovlađuje koncept vojnika - filozofa, sposobnog da bez velikog mentalnog napora sagleda kako odnose među ljudima, tako i tajne koje nisu namenjene smrtnicima.

Ali, upravo ovi događaji, igra smrtnika i bogova i raskošan svet daju specifičan šmek ovom serijalu. Erikson uspeva da čitaocu prikaže razmere događaja o kojima piše i stvori odgovarajuću reakciju - divljenje, čuđenje ili gađenje. Dok sam čitao poglavlja koja se odnose na povlačenje Malaške vojske dok ih progone neprijatelji, zaista sam se osećao izgubljeno, prljavo i prazno - kao da sam lično prošao kroz čitav pakao. Upravo ova osobina, da zadivi čitaoca zaista neverovatnom konstrukcijom, je glavna osobina ovog pisca. Erikson je, pre svega, uspeo da napravi delo koje se definitivno razlikuje od skoro svega ostalog što žanr trenutno može da ponudi. Ovaj serijal se neće dopasti baš svakom ljubitelju fantastike, jer je prilično zahtevan za čitanje, kako zbog tematike i izvedbe, ali i zbog obima. S druge strane, ako nemate problem sa temama kao što su rat i beznađe, a istovremeno želite da nešto zaista kompleksno i široko, ne oklevajte - počnite da čitate ovaj serijal.

P.S.: Trenutno privodim kraju treću knjigu serijala, po imenu Memories of Ice. Moram da priznam da serijal sa svakom narednom knjigom deluje sve bolje i bolje, ako se ovako nastavi, mislim da "Malazan Book of the Fallen" ima šansu da postane jedan od mojih omiljenih serijala ovog žanra.

No comments: