Monday, August 23, 2010

Steven Erikson - Gardens of the Moon

Ako pratite dešavanja na fantasy sceni, verovatno vam nije promaklo ime Steven Erikson. U pitanju je pseudonim koji koristi kanadski autor Steve Rune Lundin, poznat po svom serijalu epskih razmera Malazan Book of the Fallen. Knjiga "Gardens of the Moon", kojom se bavi ovaj prikaz, je prvi deo pomenutog serijala.

Gardens of the Moon (Malazan Book of the Fallen)

Iako je knjiga objavljena još 1999. godine, ja sam je pročitao tek nedavno. U međuvremenu, Erikson je uspeo da završi serijal - deseta, poslednja knjiga, pod nazivom "The Crippled God" trebalo bi da izađe početkom sledeće godine. Pored deset knjiga u serijalu, postoji još nekoliko knjiga (i kraćih priča) koje su na ovaj ili onaj način povezane sa glavnim tokom. Kada se sve sabere, Erikson je u proteklih desetak godina objavio zaista mnogo toga. Istovremeno, Malazan je vremnom postajao sve popularniji (iako je prodaja u početku bila vrlo slaba) i danas ga mnogi svrstavaju među najpopularnije fantasy serijale, uz Whell of Time i Song of Ice and Fire. Interesanta je i činjenica da je, za razliku od Martina i Džordana, Erikson svoj serijal uspeo da privede kraju i to ritmom od skoro jedne knjige godišnje.

Naravno, mnoge hvalospeve na račun Eriksona sam čuo mnogo pre nego što sam započeo sa čitanjem knjige. Kao i za mnoge druge naslove, i za Malazan se pričalo da je prekretnica u žanru, da je Erikson bolji od ovog ili onog pisca, da je Tolkin (po ko zna koji put) prevaziđen... Nikada nisam mnogo verovao u hype koji se diže oko nekog naslova. Hype je mogao da me zainteresuje, da - ali ne i da utiče na moj konačni sud o knjizi. Tako je bilo i ovaj put - kupio sam "Gardens of The Moon" da vidim oko čega se digla tolika buka.

"Gardens of the Moon" je po mnogo čemu neobična knjiga. Zaplet nije lako prepričati u par rečenica, a da se pri tome ne otkrije previše i pokvari doživljaj. Po konstrukciji, knjiga podseća na ASoIaF, jer svako poglavlje predstavlja pogled iz perspektive različite grupe likova. Erikson ima vrlo karakterističan pristup i to će čitaocu postati jasno već posle nekoliko strana. Ali, upravo tu počinju problemi. Njegov komplikovan stil pisanja je prvi kamen spoticanja - knjiga je na momente teška za čitanje i praćenje. Eriksonove rečenice su često dugačke i nepotrebno opterećene rečima. Mogu samo da zamislim kako se prevodioci osećaju kada vide nešto ovakvo. Eriksonovi likovi ne govore kao ostali ljudi - oni reže, sikću i dahću. Posle izvesnog vremena, ovo postaje iritirajuće, a zatim i smešno. Istovremeno, smatram da nekim terminima jednostavno nije mesto u ovakvoj knjizi -  kao na primer, izrazu "OK", koji likovi često upotrebljavaju.      

Kada smo već kod likova, ni ovde stvari nisu ništa manje problematične. Postoji barem 15 likova koji zauzimaju važno mesto u priči i još najmanje dva puta toliko sporednih likova koji se provlače kroz poglavlja. Ozbiljno, pogled na dramatis personae izaziva jezu - pet strana sitnog teksta. Uz ovoliko likova, nije moguće napraviti dobru karakterizaciju - jednostavno, previše ih je. Ima likova koji se izdvajaju od ostalih, ali u pitanju je čista kozmetika - nema govora o pravoj karakterizaciji.

Stvar dodatno komplikuje to što Erikson celu priču počinje iz sredine, ne trudeći se da čitaocu bilo šta objašnjava, već mu informacije servira kako radnja odmiče, a na čitaocu je da polako sklapa sve delove u smislenu celinu. Iako protiv ovakvog pristupa nemam ništa, Eriksonu je potrebno skoro tri stotine strana pre nego što na scenu izvede sve likove i dođe do tačke u kojoj čitalac ima bar bledu sliku o tome šta se zapravo dešava. Istovremeno, pored desetina likova koji se pojavljuju u svakom poglavlju, tu su i nazivi brojnih mesta, sistem magije, drevni narodi, bogovi, polubogovi i još štošta. A kada svemu tome dodamo često konfuzan i za praćenje težak stil pisanja, jasno je da je prvih 300 strana ove knjige potpuni haos. U dva navrata sam razmišljao da batalim čitanje, ali sam ipak odlučio da pročitam knjigu do kraja, kakva god da je.

Ono što me je navelo da ne prekidam čitanje jeste Eriksonova maštovitost i obilje zanimljivih ideja. Bogovi i polubogovi, način na koji se upliću u živote smrtnika, neobičan sistem magije i multiverzuma - sve ovo je prilično inovativno i predstavlja prijatno osveženje. S druge strane, svet u koji je smeštena radnja serijala ima izuzetno bogatu istoriju - ali je ona toliko kompleksna, da će u ovoj knjizi biti okrznut tek jedan njen deo, dok će sve drugo doprineti povećavanju (već vrlo visokog) nivoa konfuzije. Svako poglavlje u knjizi počinje pesmom, bajalicom, ili nekim kratkim istorijskim spisom - da budem iskren, većina deluje prilično nepotrebno. Ali, i pored svega izrečenog, činjenica je da je Erikson uspeo da stvori jedinstveno, kompleksno i zanimljivo okruženje.

Kada konačno preživite prvih 300 strana i shvatite ko je ko i šta se u knjizi dešava, Erikson će vas iznenaditi (osim ako, kranje frustrirani, niste bacili knjigu kroz prozor). Autor uspeva da prilično vešto pohvata konce priče i podigne tenziju do usijanja, da bi ceo roman završio vrlo žestokim, holivudskim klimaksom. Različiti tokovi priče se prepliću na zanimljiv način, a da pri tom ništa ne deluje veštački i iskonstruisano. Moram da priznam da je Erikson u drugoj polovini knjige prilično vešto isplivao iz haosa koji je vladao u prvoj polovini.  Kada sve legne na svoje mesto, druga polovina "Gardens of the Moon" uošte nije loša.

Posle svega navedenog, nije ni malo lako dati konačan sud o knjizi. U svakom slučaju, ne bih knjigu zvao remek - delom, jer ona to svakako nije. Erikson je u stanju da napravi složenu postavku i relativno vešto je privede kraju; vrlo je maštovit i ima dobre ideje. Okruženje koje je stvorio je kompleksno i neobično. Definitivno, Erikson pristupa žanru na svoj način, što je svakako za pohvalu, ali... Njegova proza je dobrim delom masturbatorne prirode, a stil vrišti za izmenama. Možda je ovo moguće pripisati činjenici da je "Gardens of the Moon" njegova prva knjiga i da je više puta prepravljana - a možda i ne. Svako poređenje sa Martinom je neumesno - Martin to radi neuporedivo bolje i sa mnogo manje iživljavanja nad rečima. Istovremeno, autor pati od teškog oblika megalomanije - od početka je jasno da će ovo biti serijal epskih razmera, što kritike kasnijih nastavaka i potvrđuju. Važno je napomenuti da ostale knjige serijala ne prate isključivo likove opisane u "Gardens of the Moon", već mnoge druge, vodeći čitaoca kroz istoriju čitavog sveta. Ovakva postavka, sa (bukvalno) stotinama likova, pričom koja se odvija tokom stotina godina i svetom koji se razvija tokom tog perioda, može da ili spektakularno omane, ili da postane nešto zaista upečatljivo i drugačije. 

"Gardens of the Moon" me je zainteresovao dovoljno da kupim i drugu knjigu serijala, "Deadhouse gates". Ukoliko Eriskon i ovde nastavi da pravi haos od likova, mesta i događaja, mislim da se više neću baviti ovim serijalom - što je mnogo, mnogo je. Knjiga definitivno ima svojstven šmek, ali istovremeno mislim da ovo nije naslov koji će se dopasti prosečnom čitaocu žanra. Jedini savet koji mogu da dam je da se ne trudite previše da shvatite dešavanja u prvoj polovini knjige - kasnije će (nekako) sve doći na mesto i dobićete odgovore na većinu pitanja, ali će i dalje ostati mnogo toga zbog čega ćete se češkati po glavi. Jednostavno, Erikson je takav - koliko god stvari da je razjasnio, ostaje barem još toliko onih koje vrište za odgovorima. U svakom slučaju, ostaje da vidim u kom smeru ide ovaj neobično zamišljen serijal.    

Za kraj, napomenuo bih da je izdavačka kuća Laguna počela sa objavljivanjem ovog serijala, pa se "Mesečevi vrtovi" mogu čitati i na srpskom. 

Monday, August 16, 2010

Nove knjige

Do kraja nedelje će se na blogu naći prikaz prve knjige iz serijala Malazan Book of the Fallen, Gardens of the Moon. Iako sam u dva navrata prekidao čitanje knjige i razmišljao da batalim celu stvar, ipak sam završio knjigu i kupio nastavak, Deadhouse gates:

Deadhouse Gates
Doduše, i dalje sam prilično rezervisan kada je ovaj serijal u pitanju. Videćemo da li će se posle čitanja drugog dela stvari promeniti. 
S druge strane, pisac čiji su me naslovi veoma zanimali, a nemaju nikakve veze sa epskom fantastikom, je Neal Stephenson. Ovih dana bi trebalo da završim sa čitanjem njegove knjige Snow Crash, a posle toga prelazim na Cryptonomicon:

Cryptonomicon
To je to za sada. Novi prikazi stižu uskoro.