Tuesday, March 23, 2010

"Lies of Locke Lamora" u izdanju "Lagune"


Izdavačka kuća "Laguna" je pre izvesnog vremena objavila roman "Laži Loka Lamore". Oni koji prate blog, već su imali priliku da pročitaju moj prikaz te knjige. Ako vam je čitanje na engleskom predstavljalo problem - to više nije slučaj. Sada imate priliku da pročitate jedan od najboljih fantasy naslova objavljenih u proteklih pet godina i na srpskom jeziku. Evo i blurb-a sa poleđine knjige:

Ljudi pričaju da je Trn Kamora nepobediv u borbi. Pričaju da krade od bogatih i daje siromašnima. Kažu da je delom čovek, delom legenda, a uglavnom ulična glasina. I u svemu greše. Tek prosečne visine, mršav i prilično nevešt s mačem, Lok Lamora je čuveni Trn, a njegovo najopasnije oružje su pamet i lukavstvo. On krade od bogatih – samo od njih i vredi krasti – ali siromašni neka idu i kradu sami za sebe. Ono što Lok uspe da na prevaru dobije pripada isključivo njemu i njegovoj družini prevaranata i lopova: Gospodstvenim nitkovima. Kamor je njihov grad. Sagradila ga je od prastakla rasa koju niko ne pamti; to je grad pokretnih praznika, prljavih kanala, baroknih palata i prepunih grobalja. Dom je plemićima, trgovcima, vojnicima, prosjacima, bogaljima i divljoj uličnoj deci. Kao i kapa Barsaviju, kriminalnom geniju koji gradom vlada. Međutim, pronose se šapati da je kapi stigao izazov. Izazov od čoveka koga niko nikada nije video, čoveka kome nijedno oružje ne može ništa. Sivi Kralj dolazi. Nikome ne bi bilo pametno da se nađe između kapa Barsavija i Sivog Kralja. Čak ni takvom smrtonosnom mačevaocu kao što je Trn Kamora. A tek Loku Lamori...

Više o knjizi, kao i odlomak, možete naći na sajtu izdavača.

Friday, March 19, 2010

Back to the D&D novels!

Swordmage: Blade of the Moonsea, Book I (Blades of Moonsea)Jutros me je poštar vrlo prijatno iznenadio - u sandučetu me je čekao prvi deo Blades of the Moonsea trilogije, Swordmage (autor je Richard Baker). Evo blurb-a sa poleđine knjige:

Aesperus, the King in Copper.
He was a fearsome necromancer who ruled over this part of the Moonsea hundreds of years ago, and survives as an undead lich who commands the dead of the barrowfields as his slaves.
Too many things that should lie dead and buried under stone rise and walk the Highfells once their tombs are breached.
No one is to open a tomb anywhere within land claimed by Hulburg, and it is considered high treason to collect anything of value buried in a barrow.
It's one of the few laws the Harmachs enforce without mercy.
But someone is robbing them anyway.

Posle svih "ozbiljnih" naslova koje sam čitao u poslednje vreme, uželeo sam se klasičnog D&D, pulp-trash fantasy-ja (uprkos mom love-hate odnosu prema ovakvim knjigama). Ovo je prvi serijal koji se odvija u "novom" Forgotten Realms svetu, nakon katstrofalnih događaja koji su ga izmenili. Ova činjenica, sam zaplet kao i solidne ocene čitalaca su me naveli da kupim knjigu. Šta očekujem? Jednostavnu, laganu zabavu. U svakom slučaju, čim završim sa čitanjem (što će biti uskoro), sledi prikaz.

Evo i besplatnog odlomka za sve zainteresovane (sample chapter).

Monday, March 8, 2010

Scott Lynch - Red seas under red skies

Red Seas Under Red Skies"The Lies of Locke Lamora", debitantski roman pisca po imenu Scott Lynch, već neko vreme ima status jednog od najboljih fanasy romana objavljenih u proteklih nekoliko godina. Nedavno sam imao priliku da pročitam njegov drugi nastavak, "Red seas under red skies", a tokom ove godine bi trebao da se pojavi i treći, pod nazivom "Republic of thieves".

"TLoLL" mi se izuzetno dopao, ali mi se nije svidelo to što je već ovako rano pisac najavio da će objaviti još šest nastavaka. Bez suštinski novih stvari, ili bar inovativnog pristupa postojećim idejama, serijal bi (pre ili kasnije) počeo da tone. Na kraju, dobili bi ste samo "još jedan fantasy serijal" ili bi jednostavno digli ruke od čitanja. Ovaj put, pad se odigrao ranije nego što sam očekivao, već kod druge knjige. Generalno, "Red seas under red skies" je znatno lošija knjiga, koja pokušava da uradi mnogo stvari odjednom, ali ne uspeva ni u jednoj od njih.

Šta je pošlo naopako? Odgovor nije baš jednostavan.

Ovaj put, zaplet se vrti oko kockarnice Sinspire u gradu Tal Verrar, tačnije - oko njenog sefa, o čijem sadržaju mnogi sanjaju (i ispredaju neverovatne priče). Naravno, glavni junaci odlučuju da pokušaju nemoguće - da opljačkaju Sinsipre. Priču dodatno komplikuje pojava jedne moćne grupe sa kojima junaci imaju neraščišćene račune.

Tokom prvih stotinak strana sve teče prilično glatko, a zatim Lynch odlučuje da povede priču u potpuno novom smeru, i baca junake na piratski brod gde će provesti skoro 2/3 knjige, bez ikakvog vraćanja na prethodno uspostavljeni tok. Prelazak sa glavnog toka priče na ovaj novi, "piratski" deo, je vrlo iskonstruisan i nategnut - imao sam utisak da je pisac pošto - poto želeo da u roman uvede pirate, pa makar i na silu. Da sve bude gore, segment sa piratima je veoma razvučen, umereno zanimljiv i krcat sporednim likovima za koje Lynch ni sam nije siguran da li da ih dalje razrađuje ili ostavi na nivou "nekog tamo pirata". Većina ih se zaglavila na pola puta: kao da pisac želi da ih učini životnijim i značajnijim, ali to, iz nekog razloga, ne radi.
Pravo iznenađenje tek sledi. "Piratski" segment traje i traje, da bi se pred sam kraj, pisac vratio na prvobitni tok i razrešio celu situaciju na jedva 30 strana! Posle onako brižljivo vođene priče u TLoLL nisam očekivao da će Lynch bukvalno skarabudžiti finale.

Uopšte, na mnogim mestima u knjizi se oseća nedostatak ideja. Veliki broj scena je zbrzan ili neuverljiv. Pisac nikako da se odluči u kom smeru da povede radnju i to se oseća tokom čitave knjige. Stiče se utisak da je "Red seas under red skies" pisan na brzinu, bez neke jasne vizije. Nestalo je one magije koja je bila prisutna u prethodnoj knjizi.

To je ujedno i najveća mana ove knjige. Posle prvog dela, očekivanja su mi bila prilično visoka - ali sam dobio roman kojem nedostaje skoro SVE što je prvi deo učinilo tako zanimljivim, a pre svega - duša. Da se razumemo, Lynch nipošto nije loš pisac, ali je u ovom slučaju, daleko ispod nivoa koji je uspostavio sa TLoLL.

Da li je ovo početak sunovrata jednog serijala koji je obaćavao? Ne pod obavezno. Trebalo bi sačekati i treći roman pre nego što se donese bilo kakav sud. Možda je ovo bila samo prolazna faza i "Republic of thieves" ponovo vrati veru u serijal. U suprotnom, bojim se da će se serijal za mene završiti mnogo pre sedme knjige.

Sunday, March 7, 2010

Harlan Coben – The Innocent

The InnocentKnjige Harlan Coben-a me iz mnogo razloga podsećaju na epizode neke TV serije. Nema tu ničeg spektakularnog, ali je budžet pristojan, gluma prosečna, a ni scenario nije loš – sve u svemu, epizode su dovoljno zanimljive da vam održe pažnju do kraja. Naravno, neke epizode su lošije od drugih, ali je cela serija, generalno, prilično dobra.
Ovo bi bio vrlo precizan opis za većinu Coben-ovih knjiga. On je autor koji je pronašao svoju formulu i čvrsto je se drži iz knjige u knjigu. U suštini, sa svakim njegovim naslovom znate (do izvesne mere) šta da očekujete – dobro ispričanu, napetu priču sa velikim brojem obrta. Kada je napetost u pitanju, Coben definitivno ima šta da ponudi, jer majstorski gradi i održava napetost tokom čitavog romana. S druge strane, veliki broj obrta, prisutan u svim njegovim knjigama (koje sam imao priliku da pročitam), istovremeno je i dobra i loša stvar. Obrti će poslati priču u potpuno novom smeru i raspaliti neizvesnost i zainteresovanost kod čitaoca, ali ukoliko ih ima previše, postaju potpuno besmisleni. Na momente deluje da ih Coben ubacuje samo da bi imao još jedan obrt, a ne zato jer su zaista potrebni.
Tu dolazimo do još jedne zanimljive osobine koja odlikuje Coben-ove knjige: loša završnica. Ovo možda zvuči blesavo, ali zapravo je ozbiljan problem od kojeg pate mnogi pisci. Prilikom izgradnje priče, dešava se da se autor toliko zaplete i odluta, da na kraju nije ni sam siguran kako da završi priču na pravi način. Umesto toga, razrešenje je često iskonstruisano (deus ex machina princip), zbrzano, banalno i uopšte – nezadovoljavajuće. Na ovaj problem sam naišao kod nekoliko Coben-ovih knjiga: posle odlične dve trećine romana, dolazi završnica, koja je prosto – mlaka ili banalna. Jednostavno, posle svega što se izdešavala u prethodnom delu knjige, pročitali bi finale i izustili jedno – meh.
Ali i pored toga, dobrih stvari je bilo dovoljno da poželite da pročitate još neku knjigu ovog pisca.
The Innocent prati glavnog junaka po imenu Matt Hunter. Matt je momak kojeg čeka blistava budućnost, ali se sve to menja posle jedne studentske žurke, gde dolazi tuče sa fatalnim ishodom. Matt završava u zatvoru, osuđen za obistvo. Nekoliko godina nakon njegovog izlaska iz zatvora, pošto je uspeo da dovede život u red, pronađe posao i ženu koju voli, jedan događaj će ga potpuno izbaciti iz koloseka – na njegov mobilni telefon stiže poruka vrlo neobične sadržine. Šta će sve uslediti posle te poruke, Matt ne može ni da zamisli.
Na ovoj postavci, Coben gradi priču na uobičajen način. Tenzija sve više raste kako roman napreduje, a radnja se odvija u dva paralelna toka – jedan koji prati Matt-a, i drugi, koji prati policajku koja radi na slučaju. Priča je standardno dobro ispričana (Coben je to oduvek umeo) – ali autor ni ovde nije uspeo da pobegne od standardnih problema - i dalje su prisutni, samo u manjoj meri nego u nekim ranijim naslovima. Pre svega, mislim na nekoliko vrlo iskonstruisanih situacija u drugoj polovini knjige, koje deluju krajnje predvidivo i ne baš maštovito. I da, nezaobilazni obrt na kraju, koji je takođe prilično nategnut.
Istovremeno, primetio sam da, iz knjige u knjigu, Coben pokazuje veliku ljubav ka totalno pulp sporednim likovima, koji kao da su pobegli sa stranica nekih petparačkih romana, ili iz jeftinih detektivskih TV serija. Zanosne lepotice koje su vrsni detektivi, bogataši koji iz dosade rade opasne stvari da bi bili cool, hrabre kurve mekog srca i slični likovi – Coben kao da ih obožava. Svaka njegova prethodna knjiga je imala barem jedan takav sporedni lik, pa ni The Innocent nije izuzetak. Dok mi ovakvi likovi generalno ne smetaju, ne mogu da kažem ni da mi se to dopada (posebno jer na trenutke imam utisak da im tu jednostavno nije mesto). Mada, možda je u pitanju samo mali omaž svim tim slinim stereotipima iz detektivskih romana, serija i filmova, koji su sasvim sigurno uticali na autora.
Šta na kraju reći za The Innocent? Bez obzira da li ste fan ili se prvi put srećete sa ovim piscem – The Innocent je dobar izbor. Pristojan detektivski roman, napet, sa dobro ispričanom pričom – ništa spektakularno, ali zabavno i neobavezujuće, baš kao i epizoda vaše omiljene serije. Roman je objavljen i na srpskom, od strane izdavačke kuće "Laguna".

Frank Schätzing – The Swarm

The Swarm: A NovelFrank Schätzing je nemački pisac koji je objavio više naslova, ali ga je roman The Swarm (2004) učinio svetski poznatim - samo u Nemačkoj, knjiga je prodata u preko dva miliona primeraka, nekoliko meseci je bila prva na listi najprodavanijih knjiga, prevedena je na 18 jezika, a Holivud već radi na filmu, koji je najavljen za 2011. godinu.
Priča prati dva glavna junaka. Prvi, Sigur Johanson, je biolog koji je angažovan da ispita neobično stvorenje pronađeno prilikom ispitivanja morskog dna zbog postavljanja nove naftne platforme. Drugi, Leon Anawak, živi na suprotnom kraju sveta, u Kanadi, i bavi se proučavanjem kitova. On pokušava da otkrije šta je uzrok iznenadnog neobičnog ponašanja ovih životinja. I jedan i drugi naučnik polako shavataju da su ovi naizgled odvojeni incidenti deo nečeg mnogo većeg i opasnijeg. Ubrzo, širom sveta dolazi do niza neobjašnjivih događaja – brodovi tonu, naftne platforme nestaju a morska stvorenja potpuno menjaju ponašanje, postajući agresivna. Da sve bude gore, niko ni ne sluti da se sprema klimatska kataklizma ogromnih razmera.
Žanrovski, The Swarm je čistokrvna naučna fantastika. Ovde bih posebno istakao ono naučna - Schätzing se izuzetno pripremio za pisanje ovog romana i pokazuje zaista veliko poznavanje podvodnog sveta, biologije, geologije, geofizike i još nekih naučnih oblasti. Za razliku od nekih pisaca (Dan Brown, na primer), koji koriste naučne/istorijske činjnice samo kao začin priči, Schätzing gradi svaki element priče na naučnim osnovama. Količina podataka koju ovaj roman sadrži je zaprešašćujuća i kada je u pitanju obim istraživanja koje je pisac morao da obavi, retko koji naslov može da parira ovoj knjizi. Ali, to je ujedno i prva ozbiljna mana knjige – sve te dodatne informacije čine The Swarm vrlo napornim za čitanje. Na trenutke, Schätzing kao da se gubi u moru informacija i pokušava da čitaocu servira sve zanimljive činjenice do kojih je došao (nezavisno od naučne oblasti), što prouzrokuje veliki zastoj u odvijanju priče. Sama priča se vrlo sporo razvija, a nepotrebno dugačke deonice ispunjene morem podataka totalno ubijaju tempo.
Sledeći problem jeste neverovatan broj sporednih likova koji se pojavljuju u romanu i njihova karakterizacija. Čitava vojska naučnika, istraživača, mehaničara, članova upravnih odbora, Eskima, generala, agenata, prijatelja i bivših devojaka je nagurana u ovaj roman, a samo vrlo mali broj njih ima nekog značaja za priču. Neki se jednostavno pojave i nestanu, neki nastradaju, neki su tu da saopšte čitaocu još naučnih činjenica a neki – ne rade ama baš ništa korisno. Situaciji ni malo ne pomaže to što pojedini likovi dobijaju zasebna poglavlja u romanu, u kojima ih pisac dodatno razrađuje – a onda jednostavno nestanu ili nastradaju. Da ironija bude veća, neki od tih sporednih likova su zantno zanimljiviji od samih glavnih junaka i znatno bolje razrađeni. Često (a posebno u drugoj polovini romana), čitalac neće imati utisak da u romanu uopšte postoje glavni likovi – već gomila ljudi koja priča u glas.
Istovremeno, The Swarm je roman koji pokušava da postigne mnogo toga – ima jaku ekološku poruku, predstavlja kritiku američkog društva, istražuje inteligenciju, etiku i čak se, u drugoj polovini, bavi religijom. Autor je nekako uspeo da izbalansira sve ove ideje, ali ne sa podjednakim uspehom. Ekološka poruka preovlađuje tokom čitavog romana i to je ujedno najjači motiv ove knjige – uticaj ljudi na sredinu u kojoj žive, a bez ikakvog razmišljanja o posledicama. Kritika američkog društva i sistema vrednosti, iako zabavna, je pomalo neozbiljno realizovana. Završetak romana otvara zanimljivu diskusiju o tome kako bi otkriće još jedne inteligentne rase uticalo na svet koji poznajemo.
Dužina ovog romana (oko 900 strana) će možda odvratiti neke od čitalaca, ali dužina, sama po sebi nije problem. Glavni problem je prazan hod, nastao usled prevelikog broj informacija koje se serviraju čitaocu, ali i poglavlja koja se bave likovima koji su od malog ili nikakvog značaja za priču. S druge strane, pisac uspeva da plasira nekoliko vrlo zanimljivih ideja kroz roman i to je ono što delimično spašava stvar. Da je knjiga kraća i bolje napisana, utisak bi bio znatno bolji. Ovako, preporučio bih knjigu samo najupornijim čitaocima, koji su u stanju da izdrže do kraja i pri tom zaista vole ovakav SF. U suprotnom, potražite nešto drugo, jer postoji velika šansa da umrete od dosade.

Douglas Preston & Lincoln Child – The Wheel of Darkness

The Wheel of DarknessDouglas Preston i Lincoln Child su autori velikog broja romana, među kojima posebno mesto zauzima serijal o specijalnom agentu Pendergastu, kao i roman The Relic, koji je svojevremeno poslužio kao uzor za istoimeni film. Knjige ovih autora bi se mogle opisati kao veoma uspešna kombinacija trilera, horora i SF-a (mada su SF elementi prisutni samo u pojedinim knjigama) . U svakom slučaju, u pitanju su pisci koji, kada je ovakva mešavina žanrova u pitanju, spadaju u sam vrh.
Pomenuti serijla o agentu Pendergastu do sada ima deset nastavaka, a knjige 3 – 7 su objavljene i kod nas (izdavač je Solaris iz Novog Sada):
  • The Relic
  • The reliquary
  • The Cabinet of curiosities (Kabinet Čudesa)
  • Still life with crows (Mrtva priroda s vranama)
  • Brimstone (Sumpor)
  • Dance of Death (Ples smrti)
  • Book of the dead (Knjiga mrtvih)
  • The Wheel of Darkness
  • Cemetary Dance
  • Fever dream
Iako svaka od prvih pet knjiga predstavlja posebnu priču, pored glavnih junaka, povezuje ih još jedan element – sukob Pendergasta i njegovog brata. Ovaj element je uveden u The Cabinet of Curiosities, poprima sve veće razmere u narednim knjigama i doživljava vrhunac u Dance of Death i Book of the Dead. Ovaj mini – serijal je odlično napisan, ima kompleksnu, zanimljivu i brižljivo vođenu priču punu napetosti i neočekivanih obrta, a i likovi, iako ne previše detaljni, će vam prirasti za srce (posebno glavni janak, ekscentrični agent FBI, koji primenjuje veoma neobične metode prilikom rešavanja slučajeva). Still life with crows bi trebalo posebno istaći, jer je verpvatno najbolja knjiga u serijalu i jedan od najboljih trilera koje sam ikada pročitao. Uopšte, čitav serijal pruža sjajnu zabavu i vrlo dobro kombinuje najbolje elemente različitih žanrova.
Naravno, postoje izvesni problemi, koji postaju sve evidentniji kako serijal odmiče. Priča se postepeno obogaćuje uvođenjem određenih sporednih likova i pod – zapleta, ali na žaslot, to ne funkcioniše uvek (tipičan primer je Constance Greene). Istovremeno, iako je Pendergast zvezda serijala, njegov lik je prilično nespretno građen – autorima je postalo jasno da on ne može da bude superheroj, ali su u pokušaju da ga učine ljudskijim malo uprskali.
The Wheel of Darkness ove probleme podiže na potpuno nov nivo i dodaje još neke, za koje ne bih verovao da ću ih sresti u knjigama ovih autora. Radnja romana se odvija neposredno posle događaja opisanih u The Book of Dead: Pendergast i Constance bivaju uvučeni u potragu za neobičnom relikvijom ukradenom iz manastira na Tibetu. Za početak, zaplet je veoma jednostavan, dok postavka podseća na priče o Šerloku Holmsu ili Herkulu Poarou. To ne bi bio nikakav problem, da prva trećina knjige ne pati od užasnih problema po pitanju vođenja priče, dijaloga i uopšte, stila pisanja. Stvari se u ostatku knjige znatno popravljaju i autori uspostavljaju stanje na koje smo navikli, ali i dalje ne postoji objašnjenje za veoma lošu prvu trećinu.
Likovi su, barem meni, bili veoma iritantni. Constance Greene mi je od početka nesimpatična i ova knjiga samo učvršćuje moj stav. Pendergast je, s druge strane, veoma dosadan. On jeste super – agent, ali negde mora da se povuče crta. Priča uspeva da održi pažnju do kraja (naravno, pošto preživite tragični početak), ima i par veoma zanimljivih momenata i dozu napetosti, ali je po svim elementima daleko iza onoga što su autori radili u prethodnim knjigama. Predvidivo i ne baš originalno.
The Wheel of Darkness je prilično nepotrebna knjiga. Daleko od toga da je potpun promašaj – nije, ali bih je preporučio isključivo fanovima (što je i glavni razlog zbog kojeg sam je pročitao). Znam da je teško uspešno voditi jedan serijal duže vreme, ali ovi autori su uspevali u tome, barem do sada. Iskreno se nadam da je ovo samo prolazna faza (koja je morala da nastupi, kad – tad), ali ukoliko i naredna knjiga bude krenula ovim smerom – napustiću serijal bez trunke kajanja.
NAPOMENA: Douglas Preston i Lincoln Child, su objavili nekoliko naslova koji nemaju dodirnih tačaka sa ovim serijalom. Pored ovih kolaboracija, postoje i knjige koje su autori objavljivali odvojeno.

Scott Lynch - The Lies of Locke Lamora

The Lies of Locke LamoraPre izvesnog vremena, u knjižari sam naišao na knjigu veoma zanimljivog naslova – The lies of Locke Lamora, od meni potpuno nepoznatog autora po imenu Scott Lynch. Na osnovu onoga što sam pročitao u blurb-u, stekao sam utisak da bi ovo mogla biti veoma zabavna knjiga, drugačija od onoga na šta sam navikao kada je fantasy u pitanju. Utisak me nije prevario – bez ikakvog preterivanja, mogu da kažem da je The lies of Locke Lamora jedan od najboljih fantasy naslova koje sam ikada pročitao.
Glavni junak, Locke Lamora, je vođa male bande lopova i prevaranata pod imenom Gentlemen Bastards. Ali, oni nisu šibicari i ulični džeparoši – oni su majstori prerušavanja, glume i improvizacije, najbolji u svom poslu. Njihove žrtve su isključivo bogati trgovci, plemići i ostali pripadnici visokog društva, koji ni ne sanjaju da bi mogli biti opljačkani, posebno ne onako kako to čine Gentlemen Bastards – u velikom stilu. Ali, problemi nastaju kada Locke i njegovi prijatelji, previše sigurni u svoje sposobnosti, odluče da opljačkaju jednog od najbogatijih gradskih plemića. A to je tek početak priče.
Pre svega, ovo nije klasičan fantasy roman, u smislu da opisuje avanturu epskih razmera, heroje pred kojima je nemoguć zadatak ili daje detaljan i razrađen svet/panteon/sistem magije. Scott Lynch pristupa žanru na drugačiji način i pravi miks elemenata koji daje izuzetnu celinu. Umesto priče koja se proteže kroz narednih XYZ knjiga, Lynch servira priču znatno manjeg obima, ali dovoljno kompleksnu, protkanu obrtima i napetošću i majstorski je vodi od početka do kraja. Naravno, najbolje priče ne govore o događajima, već o likovima. Upravo to je glavni adut ove knjige – odlična karakterizacija. Možda ne na nivou Džorža Martina, ali i dalje odlična. Likovi su zaista živopisni i Locke Lamora, Jean Tannen, kao i ostali članovi bande Gentlemen Bastards će vam zaista prirasti za srce. Oni su ti koji nose priču i u svakom smislu opravdavaju ime svoje bande. Ali, Lynch se tu ne zaustavlja – roman je prošaran podjednako živopisnim sporednim likovima – trgovcima, plemićima, razbonjicima, kurvama, sveštenicima i mnogim drugim. Ako se tome doda maštovit i vešto dočaran ambijent u koji je smeštena radnja romana – grad Camorr, koji po mnogo čemu podseća na Veneciju – dobija se kombinacija koja je, u ovom slučaju, pun pogodak.
Činjenica koja me je veoma iznenadila je to da je The lies of Locke Lamora debitantski roman. Scott Lynch je dokazao da je više nego talentovan pisac, koji pored toga što donosi mnogo (preko potrebne) svežine u žanr, vešto barata kako elementima žanra, tako i elementima caper romana (što TLOLL svakako jeste). Naravno, postoji nekoliko sitnih zamerki. Jedna od stvari koja mi je zasmetala je to što dijalozi, iako dobri i protkani humorom, često sadrže moderne psovke koje, jednostavno, deluju pomalo nakaradno u čitavom okruženju koje Lynch uspostavlja. Prosto rečeno – tu im nije mesto. Da, upotrebljene su u dobrom kontekstu, ali sam u par navrata imao utisak da neke od rečenica izgovaraju gangsteri iz geta, a ne likovi ovog romana. Ostale zamerke se odnose na motivaciju nekih likova, kao i na bespotrebno razvlačenje prisutno u dva – tri poglavlja.
Tokom čitanja će vam postati jasno da bi ova knjiga bila sjajna osnova za film – izgleda da Warner Brothers deli to mišljenje i film The lies of Locke Lamora je najavljen za 2011. godinu. Ono što mene plaši je činjenica da je Scott Lynch najavio još 6 nastavaka! Drugi nastavak, Red seas under red skies se pojavio 2007. godine i naišao na veoma dobre kritike. Dok nemam ništa protiv da čitam još knjiga koje prate avanture ovih likova (da, naručio sam Red seas… čim sam završio sa čitanjem), imam utisak da je sedam, ipak previše i da će Lynch početi da se ponavlja, osim ukoliko ne ponudi nešto zaista izuzetno (a njegov izdavač tvrdi da je upravo to slučaj). Ako svaka knjiga bude bila samostalna (poput TLOLL) – još bolje.
Bez obzira na to koliko nastavaka bude izdato, The lies of Locke Lamora ostaje jedan od najboljih fantasy naslova objavljenih u proteklih 4-5 godina i kao što sam već izjavio, jedan od najboljih koje sam ikada pročitao. Bez obzira na to da li ste tek zakoračili u fantasy, ili ste pasionirani ljubitelj žanra, ovo je knjiga koja zaslužuje da se nađe u vašoj kolekciji. Čak i ako nikada niste čitali fantasy, pružite joj šansu. Kada su knjige u pitanju, bolju zabavu je veoma teško naći.

Dan Brown - The lost symbol

The Lost Symbol (Robert Langdon, No. 3)Dan Brown je jedan od onih pisaca koji sebi mogu da priušte luksuz objavljivanja loših knjiga. Zašto? Odgovor je vrlo jednostavan – postoji prava armija obožavalaca koja će kupiti sve što Dan Brown napiše. The Lost Symbol je samo prvog dana prodao preko milion primeraka u USA i UK, a na New York Times listi bestselera je šest nedelja držao prvo mesto, a nakon toga ostao u Top 10. Kao i u slučaju romana Da Vinci Code, želeo sam da vidim da li je ovakav hype zaista opravdan, iako mi je iskustvo govorilo potpuno suprotno. Kao i Da Vinci Code, The Lost Symbol nema kvalitet koji opravdava njegovu popularnost, čak je situacija ovde još mnogo gora.
Moje prvo upoznavanje sa ovim piscem bio je njegov roman Angels & Demons. Iako je u ptianju bio preko svake mere nabudžen, na momente prilično naivan i banalan triler, ipak sam mu na kraju dodelio prelaznu ocenu. Da Vinci Code je, s druge strane bio dosadan, razvučen i pretenciozan – ukratko, jedva prosečna knjiga. Istovremeno, epitet intelektualni triler, koji mu je često dodeljivan, bio je sve samo ne opravdan. Lepo upakovane, probrane zanimljivosti vezane za istoriju, nauku i umetnost su upravo to – zanimljivosti. Mnogo više od toga je potrebno da bi se nekom naslovu odmah nalepila etiketa intelektualnog romana. I najgore od svega, samo razrešenje – koje je izazvalo silne polemike i oko kojeg se digla prašina – je daleko od spektakularnog, bogohulnog ili šokantnog. Hype koji je pratio knjigu bih pre pripisao agresivnoj reklamnoj kampanji, neznanju čitalaca, ili kombinaciji ova dva faktora.
A onda je usledio The Lost Symbol. Ako je Da Vinci Code bio jedva prosečan, ova knjiga je jednostavno – loša. Ovaj put, profesor Robert Langdon mora da spase svog prijatelja, Pitera Solomona, inače istaknutog člana masonske lože. Solomona je kidnapovao čovek koji od Langdona želi nešto krajnje specifično. Cela stvar se dodatno komplikuje kada se umeša CIA, čiji agenti tvrde da otmičar poseduje neke informacije koje mogu da izazovu katastrofu na državnom nivou. Iako bi ovakva postavka nekom iskusnijem piscu pružila dovoljno materijala da napravi blokbaster po uzoru na holivudske hitove (što bi bilo sasvim u redu), The Lost Symbol više liči na neki trećerazredni film koji se bavi teorijom zavere i masonima. Autor čitavu priču vodi vrlo trapavao i nemaštovito, razvlačeći je u nedogled. Na trenutke se pitate da li uopšte postoji ikakav zaplet, ili se likovi jednostavno šetaju od mesta do mesta i pričaju koješta. Postoji čitav niz poglavlja koja nemaju nikakav drugi smisao, osim da povećaju broj strana – ne doprinose daljem odvijanju priče, razvoju likova, niti bilo čemu drugom. Istovremeno, tenzija skoro da ne postoji (što je potpuno neverovatno za roman ovog tipa). Nažalost, ovo su samo neki od problema.
Dijalozi su užasni. Dijalog između Roberta Langdona i inspektorke CIA Inoe Sato je idealan primer – toliko je loše, da knjiga postaje zabavna na potpuno nov način. Svo vreme, imao sam utisak da pratim dijalog dva maloumnika. Ovo nije slučaj samo sa pojedinim poglavljima, već sa celom knjigom.
Sledeći veliki problem su likovi. Dan Brown nikada nije važio za autora koji može da napravi dobru karakterizaciju, posebno kada su negativci u pitanju – uvek su bili čist kliše i potpuno neubedljivi. Tako je bilo u Angels & Demons, Da Vinci Code, a tako je i ovde. Iako se autor tokom romana trudi da razradi lik glavnog negativca, krajnji rezultat je daleko od uspešnog. Uopšte, The Lost Symbol je parada nemaštovitih, loših likova, čije je ponašanje u određenim trenucima daleko od logičnog. Profesor Robert Langdon se ovde posebno ističe jer se tokom dobrog dela romana ponaša kao totalni moron, dok bi Inoe Sato mogla da se opiše frazom kako mali Đokica zamišlja agente CIA. Ni ostali likovi nisu ništa bolji.
Što se tiče zanimljivosti vezanih za nauku i umetnost, kao i njihovih neobičnih preplitanja ili podudarnosti, Dan Brown ume da odabere i servira stvari koje jesu zanimljive. Na nesreću, ovaj put je previše podataka koji nisu ni u kakvoj vezi sa dešavanjima u romanu i pre deluju kao Langdonovo (autorovo?) razmetanje, nego smislen deo priče. Angels & Demons, kao i Da Vinci Code u izvesnoj meri, uspeli su da ove informacije integrišu u priču na smislen način. Ovde to nije slučaj – autor čitaoca prosto bombarduje podacima, da bi se na kraju ispostavilo da je njihov značaj za celokupnu priču mali ili nikakav.
The Lost Symbol bi mogao da bude prosečan triler – ali tek posle obimnih prepravki. Da se razumemo – ima i mnogo gorih knjiga, ali to nikako ne treba da bude opravdanje. Ako se u obzir uzme da je rad na romanu trajao nekoliko godina, nedopustivo je da krajnji rezultat bude ovakav. Dan Brown je ovime samo još jednom dokazao da milionski tiraži i neverovatan hype ne garantuju dobru knjigu. Knjigu bih preporučio samo najvatrenijim obožavaocima ovog pisca… a možda čak ni njima.

Patrick Lee - The Breach

The Breachby Matic Ivan
Zamislite Džeka Bauera (iz serije 24) u epizodi Dosijea X, u mešavini brze i kompleksne radnje sa elementima paranormalnog; to bi bio ukratko opis naučno-fantastičnog trilera sa nazivom “Breach” (Procep), autora Patrika Lija.
Protagonista, Trevis Čejs (Travis Chase), ex-robijaš i ex-policajac, koji se po odsluženju kazne za ubistvo, odlučuje da svoje dane slobode provede u divljinama Aljaske. Meditrajući o svojoj budućnosti nailazi na srušeni Boing 747, unutar koga nalazi stravičan prizor: tela pripadnika tajne službe i telo prve dame SAD-a. Poslednjim snagama, u krvi, ona mu ostavlja specifična uputstva na parčetu papira, obaveštavajući svakog ko ga pročita da ni u kom slučaju ne kontaktira lokalne organe vlasti, već da se obrati misterioznoj organizaciji pod nazivom “Tangenta”.
Čitajući ovu knjigu nailazićete na delove koji vam deluju nelogično. Međutim, progresijom će se pokazati da se zapravo dešavaju uporedo, što dodatno doprinosi mistifikaciji događaja, poput iznalaženja delova slagalice. Tako, poglavlje za poglavljem, vi dobijate po novi deo slagalice koji treba staviti na svoje mesto. Što čini ovaj roman zanimljivim svakome ko uživa u misterijama. Ili ko je svojevremeno uživao čitajući Martija Misteriju.
Ovo je literarno delo savremene gejming kulture. Svakako se može osetiti uticaj video igara i popularnih tehnologija na autora. Stoga, pojedini delovi neodoljivo podsećaju na Black Mesa Research Facility iz HalfLife-a. To ovaj roman čini prilagođeniji savremenijoj čitalačkoj publici, koja je odrasla na naslovima kao što je Half-Life. U nekim slučajevima je neophodno biti upoznat sa savremenim IT trendovima, kako bi se bolje razumele specifične nijanse zapleta.
Likovi definitivno nisu jednodimenzionalni. Često se nalaze u situaciji da donose moralno upitne odluke. Gde, naravno, vole da preteruju sa racionalizacijom. To ih čini zanimljivim, ali u nekim slučajevima i preterano “ljudskim”. Glavni lik je poseban, u tom smislu, da je neko ko je imao prilike da odgovara za svoje postupke. Dok se ostali uglavnom nalaze iznad ili izvan zakona. Tako da, Trevis, ponekad ima jedinstvenu percepciju na dešavanja. Očigledno, savest romana.
Treba takođe napomenuti da je “The Breach” autorov prvenac u seriji romana o Trevisu Čejsu. Tako da je već najavljen nastavak sage Trevisa Čejsa, na čijoj realizaciji autor već uveliko radi. Što dosta govori o samouvernosti autora i izdavača u uspeh svog prvog romana. Zato, definitivno, preporuka.

Scott Sigler - The Infected

Infected: A NovelScott Sigler je u žižu javnosti dospeo 2005. godine, kada je objavio svoj prvi roman, EarthCore. Ono što celu stvar čini zanimljivijom je to da je EarthCore prvi podcast roman ikada objavljen. Sigler je roman ponudio preko iTunes-a i za vrlo kratko vreme stekao preko 10 000 pretplatnika. Od tog trenutka, njegova popularnost stalno raste. Infected je izdat 2008. godine, (mada sam podcast datira iz 2006) a po žanru predstavlja mešavinu SF-a i horora.
Priča romana prati momka po imenu Perry Dawsey, sportistu čija se karijera prerano okončala zbog teške povrede kolena. Problemi počinju onog trenutka kada Perry dobije neobičan osip na telu. Ono što je počelo kao nervirajući svrab, vrlo brzo prerasta u nešto mnogo gore – glavni junak postaje svestan da u njegovom telu raste novi, strani organizam. Koji poseduje sopstvenu inteligenciju.
Mada ova postavka nije ništa revolucionarno u okvirima žanra, Sigler ima nekoliko veoma dobrih, svežih ideja. Pre svega, tu mislim na poglavlja koja prate glavnog junaka. U pitanju nije klasični stereotip običnog momka u neobičnoj situaciji – Perry Dawsey je izuzetno preke naravi, zbog čega je mnogo puta tokom života zapadao u nevolje. Upravo ovo će ga dovesti u neke neverovatne situacije tokom romana. Poglavlja koja prate ostale likove – biologa Margaret Montoya-u i agenta FBI Dew Phillps-a – iako dobro napisana i zanimljiva, jednostavno obiluju klišeima. Istovremeno, ni jedan od ta dva lika nije interesantan kao Perry Dawsey – previše su crno – beli i nalik bezbrojnim FBI agantima i biolozima koje smo imali priliku da vidimo u filmovima i knjigama.
Sigler dobro vodi priču, uz dosta napetosti i obrta. Jedini pravi problem dolazi na kraju knjige, koji deluje čudno i pomalo zbrzano. Ne znam zašto, ali mi je sve ličilo na kraj nekakvog pulp romana ili lošeg SF filma TV produkcije. Imam utisak da Sigler jednostavno nije znao kako da završi celu stvar, ili mu je ponestalo inspiracije. Kraj, ovakav kakav je, nije totalna propast, ali deluje previše jeftino.
Infected je primer da se od nekoliko klišea, uz par sjanih ideja i dobro vođene priče, može napraviti kvalitetan roman. Ako tražite žestok, zabavan i ne previše zahtevan roman sa dosta akcije (doduše, sa slabim završetkom), Infected je pravi izbor.

William King - Gotrek & Felix serijal

Gotrek & Felix: The First Omnibus (Warhammer)Warhammer Fantasy je svet koji je kompanija “Games Workshop” stvorila za potrebe svojih igara, pre svega za istoimenu igru sa minijaturama (a kasnije i igara na tabli, RPG sistem pravila, kartičnih igara i čitavog niza kompjuterskih igara). Setting postoji više od 25 godina i važi za jedan od najpopularnijih setting-a ikada stvorenih za potrebe igara. Kao i kod sličnih proizvoda, postoji čitav niz knjiga čija je radnja smeštena u ovaj svet.
Generalno, problem kod ovakvih knjiga (pisanih da popularizuju određene društvene igre) je taj što su, u najvećem broju slučajeva, loše. Ovo je posebno bio slučaj kod knjiga baziranih na Dungeons & Dragons sistemu. U moru bezbrojnih Forgotten realms i Dragonlance naslova, zabrinjavajuće je mali broj onih koje liče na nešto. Ciljna grupa ovih knjiga su tinejdžeri i najzagriženiji fanovi pomenutih igara – oni koji traže ozbiljniji pristup žanru, moraće da traže na drugom mestu. Da stvar bude još gora, pisci koji se angažuju su izuzetno loši – to što publiku čine tinejdžeri i fanovi, ne znači da im se može servirati svaki skriboman (čast retkim izuzecima).
Naravno, pitanje koje se nameće je – da li knjige bazirane na Warhammer svetu pate od istih problema? Odgovor je, bez ikakve dileme – da. Ali, ovde postoji nekoliko naslova koje vredi istaći, jer su uspeli da privuku pažnju kako fanova igara, tako i onih koji to nisu (što, u ovom slučaju, nije mala stvar). Istovremeno, pisci koji se angažuju su definitivno bolji, pa je ukupan kvalitet knjiga malo (ali ne previše) veći. Kao i u slučaju D&D knjiga, i ovde je prisutna hiperprodukcija, ali se vremenom pojavilo nekoliko naslova koji su svojim kvalitetom odskakali od proseka. Gotrek & Felix serijal spada u jedan od njih.
Ovaj serijal važi za jedan od najpopularnijih koje je Black Library ikada izdao. Do sada je izdato 12 nastavaka, ali se ovaj prikaz bavi prvim i drugim omnibusom, koji sadrže prvih 6 knjiga. Autor William King je napustio serijal posle sedme knjige, a priču je nastavio Nathan Long. Serijal prati doživljaje dva junaka, patuljka Gotreka Gurnissona i pesnika po imenu Felix Jager. Gotrek je izopšten iz svog klana, zbog nekog događaja o kojem ne želi da priča. Da bi se iskupio i povratio čast, pristupio je redu fantaičnih ratnika koji iskupljenje traže kroz smrt u borbi. Sada luta svetom i srlja iz bitke u bitku, u potrazi za protivnikom koji bi mu omogućio slavnu smrt. Jedini problem je što još uvek nije našao nekog takvog – smrt ga, igrom sudbine, zaobilazi. Felix Jager je sin bogatog trgovca, propali student i nesuđeni pesnik, koga više privlače avanture i kavge, nego lagodan život koji otac može da mu obezbedi . Kada mu Gotrek igrom slučaja spasi život, Felix mu se (mrtav pijan) zaklinje da će opisati njegovu slavnu smrt u veličanstvenoj pesmi. Naravno, to će ih odvesti u čitav niz krajnje opasnih situacija. Prvi omnibus sadrži knjige Trollslayer, Skavenslayer i Daemonslayer. Prva knjiga je zapravo zbirka kratkih priča. Nisu sve podjednako dobre, ali konačan utisak je da zbirka nije loša i pruža dobru zabavu. Prava stvar počinje sa drugom knjigom, Skavenslayer, gde King uvodi jednog od najsimpatičnijih likova u serijalu, Skavnenskog vođu po imenu Thanquol, negativca čiji veliki planovi neslavno propadaju i koji će vas često nasmejati. Od tog trenutka, svaka naredna knjiga se nadovezuje na prethodnu – i dalje svaka ima zasebnu temu, ali postoje elementi veće priče koji počinju da se polako prepliću. Treća knjiga, Daemonslayer, iako počinje slabo, lepo zaokružuje čitav prvi omnibus.
U suštini, prvi omnibus je sasvim solidan, primer laganog, neobavezujućeg, akcijom nabijenog fantasy-ja koji možete čitati na odmoru ili tokom predaha od nečeg ozbiljnijeg. Ali, upravo pomenuti početak treće knjige je ono što, na žalost, nije bila prolazna mana, već je preraslo u zaseban problem i postalo glavno obeležje u nastavku serijala – repetitivnost.
Tokom drugog omnibusa, koji objedinjuje knjige Dragonslayer, Beastslayer i Vampireslayer, repetitivnost dolazi do punog izražaja. Iako King ima zanimljive ideje, solidno vodi čitavu radnju i ima nekoliko vrlo zanimljivih likova, iz knjige u knjigu se ponavlja isti šablon i to čitaoca dovodi do ludila. Likovi nemaju nikakav pravi izazov, iz svake problematične situacije izlaze sa lakoćom, dok se većina sporednih likova pojavljuje samo da bi doživela strašnu smrt (što samo znači da pisac nije znao šta tačno da radi sa njima). Gotrek iz knjige u knjigu postaje toliko moćan, da ga čitalac posmatra isključivo kao namrgođenu mašinu za ubijanje, a ne lik. Felix je bolji, ali i on pati, pre svega od neiskorišćenih ideja (a mogao je biti sjajan lik). Paradoksalno, sporedni likovi, pre svega negativci, su brižljivo razrađeni i daleko zanimljiviji od glavnih junaka. Thanquol je izuzetno simpatičan i njegova poglavlja su zaista zabavna, ali kada shvatite da će svaki njegov plan pasti u vodu, sve polako počinje da gubi smisao. Nema neočekivanih obrta, nema ničega što bi malo poremetilo uspostavljen ritam. Scene borbe često postaju samo izgovor za još nekoliko strana – drugi omnibus je pun predugačkih scena borbe.
Naravno, posle ova dva omnibusa, izgubio sam želju za čitanjem nastavaka (uostalom, Robert Džordan nas je naučio da ništa što ima preko 12 knjiga ne može na dobro da izađe). Prava šteta, jer je ovo mogao biti veoma simpatičan fantasy serijal, samo da se nije istrajavalo pogrešnim stvarima. Svi sastojci su bili tu, ali ni jedan od njih nije iskorišćen. Da li je razlog bila nesposobnost autora ili samo udovoljavanje fanovima i željama izdavača – ne znam, ali sam siguran da je moglo mnogo bolje. Ovako, ostaje jedan veliki, prosečan fantasy serijal sa neiskorišćenim potencijalom.