Dan Brown - The lost symbol

Dan Brown je jedan od onih pisaca koji sebi mogu da priušte luksuz objavljivanja loših knjiga. Zašto? Odgovor je vrlo jednostavan – postoji prava armija obožavalaca koja će kupiti sve što Dan Brown napiše. The Lost Symbol je samo prvog dana prodao preko milion primeraka u USA i UK, a na New York Times listi bestselera je šest nedelja držao prvo mesto, a nakon toga ostao u Top 10. Kao i u slučaju romana Da Vinci Code, želeo sam da vidim da li je ovakav hype zaista opravdan, iako mi je iskustvo govorilo potpuno suprotno. Kao i Da Vinci Code, The Lost Symbol nema kvalitet koji opravdava njegovu popularnost, čak je situacija ovde još mnogo gora.

Moje prvo upoznavanje sa ovim piscem bio je njegov roman Angels & Demons. Iako je u ptianju bio preko svake mere nabudžen, na momente prilično naivan i banalan triler, ipak sam mu na kraju dodelio prelaznu ocenu. Da Vinci Code je, s druge strane bio dosadan, razvučen i pretenciozan – ukratko, jedva prosečna knjiga. Istovremeno, epitet intelektualni triler, koji mu je često dodeljivan, bio je sve samo ne opravdan. Lepo upakovane, probrane zanimljivosti vezane za istoriju, nauku i umetnost su upravo to – zanimljivosti. Mnogo više od toga je potrebno da bi se nekom naslovu odmah nalepila etiketa intelektualnog romana. I najgore od svega, samo razrešenje – koje je izazvalo silne polemike i oko kojeg se digla prašina – je daleko od spektakularnog, bogohulnog ili šokantnog. Hype koji je pratio knjigu bih pre pripisao agresivnoj reklamnoj kampanji, neznanju čitalaca, ili kombinaciji ova dva faktora.

A onda je usledio The Lost Symbol. Ako je Da Vinci Code bio jedva prosečan, ova knjiga je jednostavno – loša. Ovaj put, profesor Robert Langdon mora da spase svog prijatelja, Pitera Solomona, inače istaknutog člana masonske lože. Solomona je kidnapovao čovek koji od Langdona želi nešto krajnje specifično. Cela stvar se dodatno komplikuje kada se umeša CIA, čiji agenti tvrde da otmičar poseduje neke informacije koje mogu da izazovu katastrofu na državnom nivou. Iako bi ovakva postavka nekom iskusnijem piscu pružila dovoljno materijala da napravi blokbaster po uzoru na holivudske hitove (što bi bilo sasvim u redu), The Lost Symbol više liči na neki trećerazredni film koji se bavi teorijom zavere i masonima. Autor čitavu priču vodi vrlo trapavao i nemaštovito, razvlačeći je u nedogled. Na trenutke se pitate da li uopšte postoji ikakav zaplet, ili se likovi jednostavno šetaju od mesta do mesta i pričaju koješta. Postoji čitav niz poglavlja koja nemaju nikakav drugi smisao, osim da povećaju broj strana – ne doprinose daljem odvijanju priče, razvoju likova, niti bilo čemu drugom. Istovremeno, tenzija skoro da ne postoji (što je potpuno neverovatno za roman ovog tipa). Nažalost, ovo su samo neki od problema.

Dijalozi su užasni. Dijalog između Roberta Langdona i inspektorke CIA Inoe Sato je idealan primer – toliko je loše, da knjiga postaje zabavna na potpuno nov način. Svo vreme, imao sam utisak da pratim dijalog dva maloumnika. Ovo nije slučaj samo sa pojedinim poglavljima, već sa celom knjigom.

Sledeći veliki problem su likovi. Dan Brown nikada nije važio za autora koji može da napravi dobru karakterizaciju, posebno kada su negativci u pitanju – uvek su bili čist kliše i potpuno neubedljivi. Tako je bilo u Angels & Demons, Da Vinci Code, a tako je i ovde. Iako se autor tokom romana trudi da razradi lik glavnog negativca, krajnji rezultat je daleko od uspešnog. Uopšte, The Lost Symbol je parada nemaštovitih, loših likova, čije je ponašanje u određenim trenucima daleko od logičnog. Profesor Robert Langdon se ovde posebno ističe jer se tokom dobrog dela romana ponaša kao totalni moron, dok bi Inoe Sato mogla da se opiše frazom kako mali Đokica zamišlja agente CIA. Ni ostali likovi nisu ništa bolji.

Što se tiče zanimljivosti vezanih za nauku i umetnost, kao i njihovih neobičnih preplitanja ili podudarnosti, Dan Brown ume da odabere i servira stvari koje jesu zanimljive. Na nesreću, ovaj put je previše podataka koji nisu ni u kakvoj vezi sa dešavanjima u romanu i pre deluju kao Langdonovo (autorovo?) razmetanje, nego smislen deo priče. Angels & Demons, kao i Da Vinci Code u izvesnoj meri, uspeli su da ove informacije integrišu u priču na smislen način. Ovde to nije slučaj – autor čitaoca prosto bombarduje podacima, da bi se na kraju ispostavilo da je njihov značaj za celokupnu priču mali ili nikakav.

The Lost Symbol bi mogao da bude prosečan triler – ali tek posle obimnih prepravki. Da se razumemo – ima i mnogo gorih knjiga, ali to nikako ne treba da bude opravdanje. Ako se u obzir uzme da je rad na romanu trajao nekoliko godina, nedopustivo je da krajnji rezultat bude ovakav. Dan Brown je ovime samo još jednom dokazao da milionski tiraži i neverovatan hype ne garantuju dobru knjigu. Knjigu bih preporučio samo najvatrenijim obožavaocima ovog pisca… a možda čak ni njima.