Steven Erikson - Deadhouse Gates

Pre izvesnog vremena sam napisao prikaz prve knjige iz serijala "Malazan book of the fallen", Gardens of the Moon. Čitanje te knjige bilo je neobično (i naporno) iskustvo, a konačni utisak je bio polovičan. Gomila sjajnih ideja, kao i zanimljiv zaplet sa jedne strane i konfuzan, za čitanje vrlo naporan stil sa druge strane. Istovremeno, struktura knjige i način pripovedanja su od čitaoca zahtevali da zaboravi na bilo kakav smisao (ili nagoveštaj istog) tokom prvih 300 ili 400 strana. Ova činjenica me je više puta navela na pomisao da odustanem od čitanja, ali sam ipak izdržao do kraja. I ne samo to - pružio sam šansu nastavku.

I shvatio da bih napravio veliku grešku da sam prekinuo sa čitanjem ovog serijala.

No, krenimo redom. Steven Erikson (pravo ime Steven Rune Ludin) je jedan od retkih modernih autora fantastike koji su uspeli da svoj serijal privedu kraju. Početkom godine je objavljena poslednja knjiga serijala, pod nazivom The Crippled God, i time je stavljena tačka na priču zaista epskih razmera - ukupno deset knjiga i skoro isto toliko hiljada stranica (da dobro ste pročitali, oko 10 000 strana). Ako uračunamo i neke spin-off serijale i zbirke kratkih priča, taj broj je još veći. Tokom nešto više od jedne decenije (koliko je bilo potrebno da se serijal privede kraju) Erikson je stekao veliki broj prilično vetrenih fanova, koji su uporno tvrili kako je ovaj pisac jedinstven slučaj u žanru epske fantastike. Nakon čitanja prve knjige, bilo mi je teško da poverujem u to, ali nakon "Deadhouse Gates" sam definitivno postao jedan od fanova.

"Deadhouse Gates" počinje upravo tamo gde se "Gardens of the Moon" završava. Priča se sastoji iz tri glavna toka. Jedan od ovih tokova prati poznate likove iz prvog dela. Fiddler i Kalam, članovi Bridgeburners čete, kreću na misiju koja ih vodi daleko na jug, u srce pustinje. Stvari dodatno komplikuje to što se na jugu priprema ustanak protiv Malaškog carstva (o kojem pričaju neki od likova u prvoj knjizi), koji može imati nesagledive posledice - na sve strane besne ratni sukobi i čitav jug je u haosu. Na ovoj misiji im se pridružuju Apsalar i Crokus, kao i dva nova lika - Mapo i Ikarijum, mistični ratnici - lutalice, koji takođe tragaju za nečim u pustinji.

Drugi tok prati grupu vojnika, koji se zajedno sa ostatkom Malaške vojske i izbeglicama povlače pred pobunjenicima. Budući da su se stvari na jugu otele kontroli, svi pripadnici Malaške vojske se povlače, evakuišući stanovništvo - dok ih u stopu prate desetine hiljada pobunjenika željnih krvi.

Treći tok prati Felisin, devojku iz plemićke porodice koja je bačena u ropstvo kako bi se sprala ljaga sa porodičnog imena. Ali, beg iz ropstva će joj doneti čitav niz novih problema - a to je tek početak.

Problemi sa stilom i naracijom kojih je bilo na sve strane u Gardens of the Moon ovde su prisutni u manjoj meri - i dalje je jasno da je u pitanju Erikson, ali je uočljiv veliki napredak. Smatram da je ovo od velike važnosti, jer je postavka dovoljno kompleksna (i ta kompleksnost raste kako knjige odmiču) i zahteva veštog pisca - jer u protivnom knjiga deluje kao čisto gađanje ogromnom količinom podataka. I zaista, Deadhouse Gates i po obimu strana i po kompleksnosti prevazilazi prethodnu knjigu, ali se ovaj put sve prati mnogo lakše, uz manje praznog hoda. Napredak nije ostvaren samo kada je naracija u pitanju; knjiga ne pati od banalnih, repetitivnih stilskih gluposti kojima je Gardens of the Moon obilovao.

Naravno, ovakva postavka, sa više paralelnih tokova koji u jednom trenutku počinju da se prepliću i velikim brojem likova iz čije perspektive se posmatraju događaji, priziva neizbežno poređenje sa knjigama Džordža Martina. Iako sam protiv ovakvog poređenja, jasno je da se može govoriti o izvesnim sličnostima, ali su u pitanju dva suštinski različita pristupa. Martin priča o likovima i oni su centralno mesto njegovih knjiga. Zadivljujuće su složeni i pre svega životni, opipljivi - i to je glavni razlog zbog kojeg fanovi vole Pesme leda i vatre i raduju se i pate zbog sudbine svojih omiljenih likova. Erikson takođe ima upečatljive likove, ali oni nisu ni blizu Martinovim. Eriksonovi likovi ne poseduju toliku kompleksnost, pa čak ni ljudskost (doduše, neki od njih i nisu ljudi). Oni su pre na nivou strip - junaka i žanrovskih stereotipa. Neobični i maštoviti jesu, u to nema sumnje, ali su često jednostavno hladni i dehumanizovani. U središtu Eriksonove naracije se nalaze događaji epskih razmera koji oblikuju svet, prema kojima sve drugo gubi na značaju. Istovremeno, u prisustvu brojnih bogova, demona i polubogova, obični smrtnici ne mogu baš uvek da dođu do izražaja. Istovremeno, ono što na trenutke iritira je prisustvo krajnje velike doze samosvesti i duhovnosti kod skoro svakog lika, pa i najobičnijeg prašinara - imam utisak da kod Eriksona preovlađuje koncept vojnika - filozofa, sposobnog da bez velikog mentalnog napora sagleda kako odnose među ljudima, tako i tajne koje nisu namenjene smrtnicima.

Ali, upravo ovi događaji, igra smrtnika i bogova i raskošan svet daju specifičan šmek ovom serijalu. Erikson uspeva da čitaocu prikaže razmere događaja o kojima piše i stvori odgovarajuću reakciju - divljenje, čuđenje ili gađenje. Dok sam čitao poglavlja koja se odnose na povlačenje Malaške vojske dok ih progone neprijatelji, zaista sam se osećao izgubljeno, prljavo i prazno - kao da sam lično prošao kroz čitav pakao. Upravo ova osobina, da zadivi čitaoca zaista neverovatnom konstrukcijom, je glavna osobina ovog pisca. Erikson je, pre svega, uspeo da napravi delo koje se definitivno razlikuje od skoro svega ostalog što žanr trenutno može da ponudi. Ovaj serijal se neće dopasti baš svakom ljubitelju fantastike, jer je prilično zahtevan za čitanje, kako zbog tematike i izvedbe, ali i zbog obima. S druge strane, ako nemate problem sa temama kao što su rat i beznađe, a istovremeno želite da nešto zaista kompleksno i široko, ne oklevajte - počnite da čitate ovaj serijal.

P.S.: Trenutno privodim kraju treću knjigu serijala, po imenu Memories of Ice. Moram da priznam da serijal sa svakom narednom knjigom deluje sve bolje i bolje, ako se ovako nastavi, mislim da "Malazan Book of the Fallen" ima šansu da postane jedan od mojih omiljenih serijala ovog žanra.

A Dance with Dragons!!

Nakon silnih odlaganja, natezanja i nerviranja fanova, Džordž R. R. Martin je konačno objavio datum izlaska naredne knjige u serijalu "Pesma leda i vatre" (A Song of Ice and Fire). Knjiga će se pojaviti u prodaji 12. jula ove godine. Datum je definitivan, potvrđen od strane samog pisca. Čekanje je napokon gotovo. Evo i naslovne strane:

A evo i dodatne poslastice - pre nekoliko sati se pojavio i novi trailer za seriju Game of thrones. Zaista sa nestrpljenjem očekujem da počne emitovanje serije. Uživajte:

Ova godina će zaista biti posebna za sve fanove serijala - u aprilu počinje emitovanje serije, a na leto stiže i najnovija knjiga. Teško da može bolje od ovoga.

Karin Fosum - Nevesta iz Mumbaja

Izdavačka kuća Laguna iz Beograda je nedavno objavila roman norveške spisateljice Karin Fosum, pod imenom Nevesta iz Mumbaja (u originalu Elskede Poona). Karin Fosum nazivaju i "norveškom kraljicom trilera" - objavila je preko 15 romana i dobila veći broj nagrada. Najveći deo njenih knjiga pripada ciklusu "Seyer mysteries", koji nosi naziv po glavnom junaku, inspektoru Konradu Sejeru. Ovi naslovi su bili prilično popularni u Norveškoj ali i van nje - neke od knjiga su pretočene u filmove, a postoje i dve televizijske mini - serije o inspektoru Sejeru. "Nevesta iz Mumbaja" je upravo jedan od naslova iz ovog ciklusa.

Budući da nisam imao priliku da se ranije upoznam sa knjigama Karin Fosum, ali uzevši u obzir i činjenicu da Nevesta iz Mumbaja nije prva knjiga u ciklusu (već peta), plašio sam se da možda neću biti u stanju da pohvatam sve konce i dešavanja. Ali, za tim nije bilo potrebe - ova knjiga se može bez problema posmatrati kao samostalna celina i nema razloga da se plašite da ste propustili neki važan događaj bez kojeg je nemoguće pratiti dešavanja. 

Gunder, povučen muškarac srednjih godina, odlazi u posetu Indiji, kako bi svoj inače prilično miran i pomalo dosadan život obogatio nečim novim. U Indiji, Gunder upoznaje ženu u koju se zaljubljuje. Stvari se vrlo brzo razvijaju i njih dvoje se venčavaju, a Gunder predlaže svojoj nevesti da živi sa njim u Norveškoj, što ona prihvata. I, tu stvari kreću nizbrdo. Istog dana kada njegova supruga treba da doputuje iz Indije, Gunderova sestra doživljava težak udes. Gunder odlučuje da bude uz sestru i angažuje prijatelja da doveze njegovu ženu kući. Ali, prijatelj ga obaveštava da nije bio u stanju da je pronađe. Narednog dana, nedaleko od Gunderove kuće, prolaznik pronalazi leš nepoznate žene, prilično surovo ubijene. 

Fosum čitavu radnju romana smešta u malo, mirno mesto, gde se ne događa mnogo toga. Nema mnogo stanovnika, svako zna svakoga i prilično brzo se sazna za svako dešavanje, a posebno za događaj poput ubistva. Atmosfera jedne ovakve sredine prilično je dobro prikazana; poseban detalj su reakcije stanovnika na ubistvo - govorkanja, sumnje, ogovaranja, neverica, itd. 

Fosum ima lep, jednostavan stil, koji vam omogućava da se "ušuškate" i brzo napredujete kroz događaje. Ritam je spor, ali autorka prilično uspešno održava tenziju tokom čitave knjige, čineći je jednostavnom i zanimljivom istovremeno. Navodim "prilično uspešno" jer neke stvari prilično negativno deluju na ritam. Ovde pre svega mislim na delove koji se odnose na Gundera (sasvim korektno napisane) - njihova prava svrha (ako uopšte postoji) mi nije potpuno jasna. Fosum posvećuje mnogo pažnje Gunderovoj perspektivi i njegovom poimanju celog dodgađaja - ali on nije centralna ličnost romana. Na ovaj način, kod čitaoca se stvara utisak da je Gunder bitan za tok priče - a zatim se ispostavlja upravo suprotno, što za rezultat ima samo frustraciju. Istovremeno, ovi delovi knjige su vrlo statični i posle nekog vremena, predstavljaju prilično ozbiljan udarac za čitav ritam. Gunderova naivnost, tako jasno opisana na početku knjige, nekim čitaocima može biti teško razumljiva - zašto ide u Indiju i zašto radi neke od stvari koje radi. S druge strane, inspektor Konrad Sejer i njegov pomoćnik Jakob Skare imaju jednak udeo u istrazi, tako da čitalac baš i nema utisak da je Sejer glavni junak - u pitanju je više 30/30/30 misks koji čine Sejer, Skare i Gunder (s tim što je Gunder uljez) a ostalih 10 procenata predstavljaju segmenti u kojima se situacija sagledava iz perspektive nekih drugih likova. Ovakva struktura deluje pomalo čudno i zbunjujuće. 

Na Internetu se mogu naći kritike u kojima se navodi kako knjiga "nema kraj". Ignorišite ove izjave, knjiga i te kako ima kraj, samo što se on neće dopasti čitaocima koji su navikli na klasičnu završnicu. U većini žanrovskih dela - bilo da su u pitanju knjige, filmovi ili serije - navikli smo da vidimo istragu, par obrta i konačni sukob. Međutim, ovde stvari stoje malo drugačije. Kraj knjige je antiklimaks, koji ne daje odgovore na baš sva pitanja i koji je prilično mračan. Moram priznati da je ovakva završnica na mene ostavila vrlo dobar utisak - s tim što je Fosum odlučila da nakon takve završnice ubaci i krajnje nepotreban epilog sa (pogađate) Gunderom. 

Nevesta iz Mumbaja ipak na kraju ipak dobija preporuku, jer je, pre svega, u pitanju jedan korektno napisan i vođen triler, koji se brzo čita. Dodatni plus je solidna atmosfera i dobra završnica. Ali, da nema opisanih mana - utisak bi bio znatno bolji. U svakom slulčaju, Nevesta iz Mumbaja je dobar izbor ukoliko tažite knjigu koja će vam pomoći da pregurate ove snežne dane - čita vam se triler. 

Napomena: kada je u pitanju izdanje knjige na engleskom, u opticaju je više naslova: Calling Out For You i The Indian Bride.

Muzička pauza: Amon Amarth - War of the Gods

Dok pišem novi prikaz (koji će se pojaviti na blogu tokom vikenda) u pozadini se neprestano vrti pesma War of the Gods, sa novog albuma melodic death metal benda Amon Amarth. Album nosi naziv Surtur Rising i njegov izlazak je planiran za oko mesec dana (krajem marta), ali već neko vreme se na YouTube-u mogu naći dve numere - War of the gods i Slaves of Fear (i obe su sjajne). Prethodni album ovog benda, Twilight of the Thunder God, mi se izuzetno dopao (i jedan je od albuma koje mogu slušati iznova i iznova, bez straha da će mi dosaditi), a po svemu sudeći, Surtur Rising nastavlja u istom smeru. Da ne odugovlačim više, evo i pesme.

Jasper Kent - Twelve

Prvo što sam pomislio kada sam završio sa čitanjem ovog romana bilo je: Kuku majko. Vampiri mi nikada nisu bili posebno zanimljivi, a u proteklih nekoliko godina objavljeno je više (desetina) naslova koji su doprineli da potpuno izgubim interesovanje za bilo šta što ima veze sa vampirima. Ali posle intervencije Jasper Kent-a, sa velikom sigurnošću mogu da kažem da vampirima nema spasa.

Pre nego što objasnim šta ne valja sa ovom knjigom, voleo bih da se osvrnem na aktuelnu društvenu pojavu - vampiromaniju. Odjednom, svi se lože na vampire. Imamo pravu malu lavinu filmova o vampirima, čak i nekoliko  TV serija o vampirima. Izdavači samo štancuju naslove u kojima su ova stvorenja glavni protagonisti. Još bolje ako su u pitanju knjige o ljubavi između vampira i neke nesretne, otuđene i neshvaćene devojke - to će verovatno postati megahit. Ali ne smemo preskočiti i bisere poput autorke Keri Arthur i njenog serijala Guardian, koji govori o Riley Johnson, vampirici - vukodlaku koja je član posebne policijske organizacije iz Montreala. Tek u ovakvim, ekstremnim situacijama se zapravo vidi da je đavo odneo šalu - romani poput ovog poslednjeg spadaju u onu kategoriju knjiga koje ne morate čitati da bi znali da su loše.Veoma loše. Iz nekog razloga, žene širom sveta su se popalile na pisanje vampirskih ljubavnih priča, vampirskih detektivskih romana, priča o životu urbanih vampira/veštica ili svega toga istog, samo sa vukodlacima u glavnoj ulozi. Dalje, u ovakvim naslovima, vampiri i vukodlaci se prikazuju na način od kojeg mi se diže kosa na glavi - u redu je praviti mračnu romansu, ali erotizovati vampire (a i vukodlake) do besmisla i skoro ih poistovećivati sa modelima sa naslovnih strana je pokazatelj totalnog odsustva dobrog ukusa. Tipovi koji se noću smucaju po grobljima, pun mesec, žeđ za krvlju i ujed za vrat - ovo su stvari za kojima sada uzdišu stotine hiljada tinejdžerki, sa suzama u očima. Devojke bi da završe u zagrljaju misterioznog muškarca - ali ni manje, ni više, nego baš vampira. Koji svetli. Kao dijamant. I onako, zgodan je. I vegetarijanac.

Ovo jeste karikatura, ali je najtužnije od svega što u njoj zapravo ima istine. Vampiri i vukodlaci, zahvaljujući trendovima, su izgubili i poslednju trunku natprirodnog. Izgubili su svoju suštinu. Vampiri i vukodlaci uvek su imali oko sebe svojevrsnu auru mističnog, uspešno građenu kroz narodna predanja. Bili su deo folklora, nešto što niste potpuno razmeli, nešto što vreba u senkama i širi skoro opipljivu jezu. Nažalost, toga više nema - oni su sada postali tek neki tamo kul likovi, na koje se ljudi lože do imbecilnosti. 

Dolazi Jasper Kent.

Twelve je prvi roman ovog pisca. Na prvi pogled, zaplet romana je delovao kao pun pogodak: 1812. godine, kada Napoleonove trupe nezadrživo napreduju ka Rusiji, grupa Ruskih oficira dolazi na ideju da unajmi dvanaest plaćenika o kojima kruže neverovatne glasine. Priča se da ti plaćenici u borbi čine stvari kakve obični ljudi ne mogu. Naravno, pogodite šta su dotični plaćenici.

Postavka i zaplet su obećavali mnogo. I zaista, tokom prvih 60ak strana ovog romana, imate utisak da sve funkcioniše vrlo dobro. A onda počinje sunovrat epskih razmera. Prvi u nizu problema od kojih pati ovaj roman je glavni junak, Aleksej Danilov, koji je iritantan preko svake mere. Kent je imao priliku da napravi sjajan lik, a umesto toga, dobili smo krajnje neiteresantnog, bezličnog heroja, prema kojem čitalac ne osća apsolutno ništa. Da stvari budu gore, taj heroj se u više navrata ponaša potpuno besmisleno - ne postoje razlozi za neke njegove postupke, a ako postoje, oni su u suprotnosti sa zdravim razumom. Posebno je neshvatljiv motiv glavnog junaka da se okrene protiv grupe plaćenika, na čemu se, inače, bazira zaplet čitavog romana. Aleksej nema ni jedan jedini razlog da se okrene protiv vampira koji prilično efikasno obavljaju svoj posao. On jednostavno odluči da oni moraju da umru, jer su oni natprirodna stvorenja koja piju krv, a on dobar i bogobojažljiv čovek. Odluku donosi tek tako: naprasno, bez ikakve najave. Ne postoji ništa u romanu što nagoveštava da bi Aleksej mogao da učini išta slično. Usput se seti priča koje mu je pričala njegova baba i postane još čvršće uveren da ovih 12 nesrećnika mora da bue večno upokojeno. Ne, ne pomaže to što oni desetkuju Francuze - njemu je baba pričala šta je to vampir i to je jedino važno (opet karikiram, ali ne mogu da se otmem ovom utisku).

Ovo nije jedina stvar koja je problematična u vezi sa glavnim junakom. Veza koju održava sa ljubavnicom je krajnje neuverljiva, posebno dijalozi koje vode. Alekseja pisac predstavlja kao nekog ko bi trebao da bude strastven - ali on sve vreme izgleda hladan kao kamen. Bez obzira na situaciju u kojoj se nalazi, Aleksej ne pokazuje strah, ljubav, radost - ništa. Istovremeno, sve mu polazi od ruke, svaka njegova akcija je bez greške, a vampire ubija skoro se i ne oznojivši. Tokom čitavog romana, Aleksej nije čovek - on je superheroj bez emocija. Blejd je, u odnosu na njega, lik iz Ane Karenjine.

Tu dolazimo do sledeće velike mane ovog romana - vampiri. Ovo NIJE roman o vampirima, iako se tako predstavlja. Vampiri su prisutni, to svakako - ali oni su ovde tek da budu pozadinski dekor. I da umru nasilnom smrću. Nema misterije, nema jeze, nema atmosfere. Sve je bledo, ravno i neuverljivo - kao i čitav roman, uostalom. Zaplet se vuče, scene se nižu jedna za drugom, ali se sve odvija bolno sporo. Za dobar deo scena nema pravog razloga, jednostavno su - tu; ovo roman čini zantno dužim nego što bi trebalo i napornim za čitanje - ritam na trenutke potpuno nestaje i nastupa opšte mrtvilo. Jasper Kent se zaista trudi da dočara okruženje - pisac jeste obavio svoj domaći vrlo dobro, ali je atmosfera, u najvećem broju slučajeva,  izostala. Razrešenje je posebno bolna tačka - kada je konačno došlo do njega, zurio sam sa nevericom u knjigu nekoliko minuta. Ne verujem da će ijedan ozbiljan čitalac progutati onakav završetak. Dugo sam razmišljao o tome da li da otkrijem šta se dešava na kraju, ali sam ipak odustao od toga - ostaću dosledan sebi i neću iznositi detalje zapleta u prikazu, ma kakva knjiga bila. Ali ovde sam zaista bio na pragu da to učinim - toliko je bilo moje razočarenje. A najčudnije od svega je što Jasper Kent ima talenta - postoje mesta u romanu koja su zaista dobra. Sam početak, san glavnog junaka, kao i neke kasnije scene - su mesta gde Kent (na trenutak) zablista. Sporedni likovi su mnogo upečatljiviji nego sam Aleksej - iako se čitv roman odvija iz njegove perspektive, uz dosta introspekcije. Za razliku od njega, oni bar deluju kao ljudi od krvi i mesa - i samim tim, još više ističu njegovu neprirodnost. Kad smo već kod sporednih likova, rekao bih da se Kent trudio da ih učini autentičnim - ali nije uspeo. Oni možda jesu Rusi na papiru, ali o autentičnosti nema govora. Nema razlike između njih i odreda marinaca. Citiraću komentar na koji sam naišao na jednom blogu: Ostavite Rusiju ruskim piscima.

Twelve je loš roman o vampirima, loš istorijski horor i uopšte, loša knjiga. Kent planira nastavke - tačnije, ovo je prva od čak PET planiranih knjiga, u serijalu koji će se zvati Danilov Quintet. Drugi nastavak, Thirteen years later je izašao tokom prošle godine, ako ikoga zanima. Ja sam definitivno digao ruke od ovog autora i njegovih knjiga. Previše nedostataka se našlo na jednom mestu - problematičan zaplet, mnogo praznog hoda, loša atmosfera i glavni junak kojem nedostaju sreda i krajevi. Rekao bih da je ovo za Kent-a ipak bio preveliki zalogaj.

Ostaje nam da sedimo i da se nadamo da će neko konačno vampire učiniti - vampirima. Ali, ako se ovaj trend nastavi - sa vampirima je gotovo.